Радомир Д. Петровић
Новооткривене фреске ,,Невесте Христове" грчког зографа Јована из XIV века у цркви Светог Димитрија у манастиру Пећка Патријаршија
Посвећено страдалој Лидији Алексић из Пећи
Година 2006, била је плодоносна у служби заштите споменика културе у Србији, у току малтерисања фасада Пећке патријаршије, превентивне заштите и рестаурације фасадних фресака, чудесно дошло до великих открића фресака из XIV века, као у бифори цркви Св. Димитрија у манастиру Пећка патријаршија. Ови радови изведени су према пројекту архитекте конзерватора Марије Радан - Јовин, руководилац радова је био Синиша Темерински, архитекта конезерватор Завода. Конзервацију фресака у Богородичиној цркви, руковоио је Слободан Стојиловић из Завода, а аутор овог рада, радио је на заштити фасадног сликарства и откривању фесака из XIV века у зазиданој бифори цркве Св. Димитрија на северном делу Пећке Патријаршије.
Непознате и новоотркивене фреске старих 700. година, биле су заробљене од речног камена и кречног малтера са сламом на северној сазиданој бифори цркве Св. Димитрија у XVII веку. Овог пута у нашем раду, желимо да се задржимо на новооткривене фреске из XIV века у бифори Св. Димитрија.
Захваљујући нашем конзерваторском ослобађању дозиданог дела бифоре, откривене су две стојеће фигуре непознатих светитељки из XIV века, на североисточној и северозападној страни прозора мермерне бифоре. У току открића, о новооткривеним фрескама, изјавио сам у медијима:
,,Посебно задивљује свежина боја и сви се искрено радујемо овом нашем открићу". Овако импресивно и чудесно откриће светитељки у византијској царској одећи, није подкрепљено проналаском легенди са белим словима око окер ореола и глава. На ,,lapis lazuli" (византијско плаво) подлози на северној и западној страни бифоре, откривене су фигуралне представе светитељке уз окер ореоле и златним крунама на главама и окер ореоли.
Нажалост, у јавности су се огласили злонамерне колеге конзерватори који су давно и дуго радили у Пећкој патријаршији, те из субјективних ставова и недовршених њихових послова, организовали су медијску хајку у стилу ,,летеће стручне екипе", ометали су наше мукотрпне еренске конзерваторске радове, а потом нама прегаоцима, је комисија Министарства културе Србије и нова директорка Завода, Вера Павловић - Лончарски, забранили су наставак конзерваторски радова у 2007 години? А самим тиме, мој рад је усмерен другим и неуобичајеним иконографским истраживачким путевима и могућим решењима, која нису настављена у црви Св. Димитрија у Пећкој патријаршији.
Новооткривене фреске у цркви Св. Димитрија из XIV века, рад су тзв. зографа ,,pictura graecd"(грчко сликарство), зографа Јована највероватније из грчког града Солуна, који се подписао грчким словима: ,,Божији дар из руке Јована" у олтарској апсиди на фигури Богородице.
Ова чувена ,,грчка школа архитектуре" и сликарства из времена владавине краља Милутина, имала је мајсторе, и у српском граду Котору своје грчке сликаре: Никола и крајем XIII века и Манојло Грк у првим деценијама XIV века. Он је 1335. године био мртав, јер се у једном документу помиње његова удовица. Пре 1367. године у Дубровнику био је сликар исто имена Грк Манојло дубровачко Мало веће примило га је у грађанство Републике и одлучило је да му се исплаћује известан новац за држање сликарске радионице у граду.
Посебан ктиторски текст није сачуван у цркви Св. Димитрија из XIV века. Зато су сви досадашње истраживања архитектуре, скулпутуре, фресака још нису науци коначна, што потврђује и наше откриће. Сматрам да фреске нису у науци још детаљно истражене, а камоли заштићене, нити је урађена најосновнија графичка сликарско - конзерваторска документација?
У календару за 2006. годину Републичког завода за заштиту споменика Србије, директорка мр Гордана Марковић навела је погрешно: ,,Неочекивано отркиће непознате светитељке у западном прозору". Истина, давно сам уочио трагове белог фреско малтера- још пре 35. године, који се гдекад појављиваљо уз ивичне делове каменом зазиданог прозора (после кишних или снежних дана). Ова бифора из XIV века, била је зазидана и омалтерисана у време патријарха Пајсија 1620. године. У току XVII века и обнављању порушеног дела зида, зограф Георгије Митрофановић је фрескама врло вешто конзервирао и рестаурирао оштећене првобитне сцене из XIV века, додајући нове сцене и фигуре у унутрашњем делу северног зида западног травеја. Фигура патријарха Јефрема III (1375 -1380, 1389 -1390) веома успешно конзерваторски са малтером бојеним слојем фреске је скинута из нише северног прозора и пренета у наосу на слободни јужни део зида без фресака цркве Св. Димитрија. Ова бифора на западном травеју цркве Св. Димитрија, обрађена у ониксу-белом мермеру у романо-готском стилу. Њихове су бочне стране степенасто усечене, а у средини је трочетвртинска колонета са капителом који се полукружно преломљеним листовима, у њиховом тимпану перфориран је окулус у облику четворолиста детелине (у облику крста). Ова бифора је настала у време градње цркве Св. Димитрија између 1317 и 1325. године. Слична мермерна бифора, боље очувана налази се на источном делу апсиде цркве Св. Димитрија. Из истог времена је и мермерни саркофаг првог ктитора архиепископа Никодима.
На северном зиду западног травеја цркве Св. Димитрија из XIV века, у току малтерисања фасаде, конзерваторски је ослобођена од накнадно дозиданог дела бифоре из XVII века. Откривене су фреске непознатих светитељки из XIV века без натписних слова код фигура, на источном и западном делу допрозорника. У унутрашњем делу зида западног травеја наоса, налаи се изнад мермерног саркофага и фигуре српског патријарха Јефрема из 1620. године, рад зографа Георгија Митрофановића.
Новооткривене стојеће игуре светитељке, у владарској одећи назване су ,,принцезе", имају зелени инкарнат у обликовању главе и шаке, то јест, немају инкарнат боје живих краљица и царица. Оне су својим царским и краљевским крунама, леполиког изгледа, иако без белих мученичких крстова у рукама, могу се иконографском компарацијом повезати са неким од чувених Христових невеста, као што су насликане на јужној бифори фигуралне представе свете Недеље и свете Петке у цркви Богородице, архиепископа Данила II у Пећкој патријаршији. Невесте Христове насликане су раније у Призрену у Богородици Љевишкој, коју је обновио краљ Милутин 1306/07. године, уз Христа Призренског, Невесте Христове у живопису насликане су као стојеће фигуре и то: Света Теодосија, света Катарина, света Варвара на јужном делу ступца. Док на северном делу стубца уз Христа су: св. Ирина, св. Петка, св. Недеља. Потом су Невесте Христове су потом насликане у Грачаници, а затим у северној бифори Св. Димитрија у Дечанима са натписом: ст.афоти. У XVI веку зограф Лонгин насликао је сцену Чудо и мартириј свете Еуфимије у манастир Св. Николе у Бањи Прибојској. Новооткривение светитељки у бифори Св. Димитрија, имају подсликану зелену сенку (,,prasino"-празелин или ,,проплазма") са окером и белим акцентима на осветљеним местима. Сликање боје меса, лица и руку, обављено је минициузно на иконописачки начин. Боја поуосветљења ,,гликазма" и природну боју лица и шака ,,карнатион" (инкарнат), како је то описано у сликарској Ерминији Дионисија из Фурне. Фигуре светитељки као да није успео коначно да заврши зограф Јован (можда услед смрти), јер недостају легенде око ореола, бисери на дворској одећи, бели мученички крстови и црвене ципеле на јастуку?
У темену новооткривене биоре у унутрашњем делу лучног дела темена на подлози плавој ,,лапис лазули" насликан је бели медаљон оперважен црвеном линијом и тамноцрвени Хетимасијки Часни крст са виновом лозицом. Насликани симбол Хетимасијског Часног крста Голготе, јавља се на велико схимничкој монашкој одећ и у византијској и старој српској уметности. Он представља симбол страдања и спасоносне моћи крста Дрвета живота као инструмент људског спасења. На северном горњем делу бифоре је фреско румени малтер, на мермерној полеђини четворолиста бифоре.
Невесте Христове представљају свету Фотуну и Антусу
Имајући у виду да фигуре новооткривених фресака, у појединим завршним деловима код ликова немају бела натписна слова и мученичке крстове и бисере на одећи, црвене ципеле, зограф Јован и његов помоћник, из неких нама непознатих разлога нису сасвим завршили овај рад?
Фреска Невесте Христове, непознате светитељке, на западном делу допрозорника цркве Св. Димитрија у Пећи, иконографски и ликовно одговара изгледу фигуралне представе на фрескама св. Недеље у бифори Богородичине цркве у Пећкој патријаршији, али, пажљивим испитивањем оне су ликовно различите као и њихове златне круне; самим тиме, фигурална представа на северној и западној страни не представља св. Недељу.
По својој прилици, нашли смо директну иконографску и ликовну аналогију у манастиру Дечанима из XIV века у параклису Св. Димитрија у делу североисточног прозора насликане су две Невесте Христове и то: св. Фотина, и још једне неиндетификоване фигуре. Ликовно овом дечанском изгледу је компарација на западној страни бифоре цркве Св. Димитрија, насликана је иста фигура св. Фотина. Оне имају златне круне и ,,бео превез преко главе", она су једне од Христових Невести. Имају окер ореол, а на глави имају златноцрвену владарску круну, украшена плавим и црвеним драгим камењем; оне имају белу мараму тзв Футо, која означава знак жалости! У Дечанима св. Фотина, је обучена у дворској одећи, у десној руци држи бели мученички крст, лева рука је спуштена доле. У цркви Св. Димитрија, св. Фотина, има карактеристичан изглед главе као у Дечанима, бела марама (футо) прекрива горњи део круне и спушта се уз главу, лице, испод ушију са округлим минђушама, спушта на врат и пада на рамена и спушта низ леђа. Лепи израз лица одаје строгост и замишљеност, са погледом очију у сенци на левој страни. На светлоруменом инкарнату иконописачки је педантно извучени бели акценти беоњаче код црних зеница, испод очију и обрва, на носу, уснама и бради. Златна круна украшена је модрим ромоидним крстатим црвеним смарагдом, док је централни правоугаони украс са модром челијастом позадином украшен драгим плавим каменом. Њена десна рука је благо подигнута на грудима са затвореном шаком, али без белог мученичког крста. На доњој пурпурној хаљини лепо извезеној у понављању зракастих крстолитих лиснатих облика окер боје, испуњене су по одређеном реду црвеном и плавом бојом. На средињем делу тела, од врата до доњег дела хаљине пруша се трака окераста дуга у средини повезана драперија мале схиме, што је ознака монашког чина; као на одећи Христове невесте св. Ане у Грачаници. Ову веома упечатљиву чињеницу, колико је мени познато, не можемо наћи ни на једној светитељки мученици које припадају Христовим невестама. Њена лева шака са отвореним дланом и прстима је у ставу царске адорације, са делом рукава који понављају везене украсе на хаљини, испод црвеног и златног опшивеног огртача са украсима од драгог камења црвеног, плавог. У доњем делу тела и хаљине не виде се црвене ципеле, вероватно су покривене пурпурном хаљином. На најстаријој сачуваној фресци из припрате Св. Николе τουΚασνιτζη у Костуру св. Фотина Самарјанка има, такође, светлу мараму преко главе. Света мученице Фотине Самарјанке позната јер је разговарала са Христом на извору Јаковљевом (Јован 4, 5.42). Због ватреног проповедања јеванђеља страда са својим сестрама и синовима у Риму. У Житију спомен свете мученица Фотина слави се 20. марта. Она је названа Самарјанка јер је Христос са њом разговарао на студенцу Јаковљевом (Јован, 4. 5-42). Она је страдала у време владавине цара Нерона (од 65 до 68 године), када је настало гоњење хришћана, када су страдали св. апостоли Петар и Павле. Због ревносног проповедања хришћанске вере страдање разним мукама св. Фотине и њених синова и сестара започето је у Картагини у Африци. Они су протерани у Рим и затворени у затвору. Цар Нерон ставља их на разна мучења и убеђивања да напусте хришћанску веру. Св. Фотина осећала благодет Божију, Он је сачувао неповређене њене сестре и синове. Цар Нерон је покушао ласкавим обећањима да преобрати св. Фотину и њене сестре, наредивши да их одведу у златне одаје његове палате: ,,тамо наместе седам златних постеља, и седам златних столица и астал, и да поређају пред њима многе драгоцености, и златоткане хаљине, и златне наките и појасе. Затим нареди цар да и кћер његова Домина са дворкињама својим оде код ових сестара и разговара с њима. А света Фотина, угледавши Домину, рече јој: Радуј се, невесто Христова! А домина јој одгоори: Радуј се и ти, госпођо моја Фотино, буктињо Христова! - Чувши из уста Домине име Христово, света Фотина се обрадова у Господу, и загрливши Домуну пољуби је. Затим поучи истинама вере њу и сто њених дворкиња, и све их крсти. И Домина промени име и назва је Антуса, а њену прву дворкињу назва Стефанида. Онда света Антуса одмах нареди да се раздаду сиротињи све драгоцености и златоткане хаљине и залатни накити и појаси што беху у златном одељену". Драга светитељка, на источној страни бифоре, иконографски и ликовно према Житију представљају Христову невесту свету Антусу Римску (сл. 6 и 7), она има исту хаљину као светитељка на западној страни, али без пурпурног плашта. Она је веома лепа и младолика, са окер (златном) круном на глави на чијем се врху налази симбол округлог златног орфаноса са црвеним драгим каменом. Испод круне се спушта бела марама уз дугуљасто лице и пада преко рамена и златног оквира пурпурне хаљине царског дворског костима БАГ(Е)РНИЦА, који је слична византијској царској одећи дивитисијем (διβητησιον). Горњи део ове одеће украшен је широком огрлицом, грчки назив манијак (μανιαινσ). Од ове нашивене окер (златне) огрлице у средини тела светитељке спушта се до краја хаљине широка, богато украшена трака – лор (λωροσ). Рукави дивитисија широког кроја називају се граница (γρανατζα) и лапацас, са истим значењем су широки рукави и спуштају се до краја земље, богато су извезени траком светлим окером (златом), горње се називају перибрахионије (περιβραχιονια), , а доњим деловима рукава до шака, називају се епиманика (επιμανινα).
Трака (лор) у средину спушта до ногу, украшена је квадратним и троугаоним украсима драгог камена црвеног и плавог; оваква трака (лор), јавља се на одећи Христове невесте св. Варваре у Богородици Љевишкој у Призрену. Одећа и царска круна нису украшене белим бисерима, невиде се црвене ципеле испод хаљине. Испод округлих златних наушница, у средини украшене крстоликом формом са плавим и црвеним драгим каменом. Леполико лице, са крупним очима, дужим носем и малим напућеним устима, има мали браду. Њене очи су крупне, са црном зенимцом и белим тачкама на крају, одаје духовни и мисаони нежни поглед који зрачи сконцентрисаношћу (сл. 7). Код Дионосија Ареопагита у Небеској хијерархији, у одјеку хармонији духовног света, истиче се: да је бела боја представљала светоликост, црвена - племенитост, жута - златоликост, зелена - младост и цветање. Златна круна светитељке, датирана између 1318. и 1321 године.
Иконографија светитељке одеће Христових невести у Св. Димитрију, веома је слична владарској одећи краљице Јелене у Дечанима и краљице Симониде у Грачаници, она има своје исходиште на једном пасусу који се налази у делу византијског цара Константина VII (913-959), у његовој ученој ,,De Administrando Impero", у којој се вели за царксу круну - камелаукион, да је обликом војничког шлема, и да је био анђеоски поклон цару Константину I Великом (324-337), и да је она била ахеиропоиетос, тј.круна која није начињена људским, већ божанским рукама.
3. Невесте Христове са симболом крста у медаљону
Као што смо већ навели у темену лучног дела налази се медаљон у белој боји са црвеним крстом и зеленим лишћем (сл. 11). Мученичка скушења и страдања невести Христових, символично је приказано у Житију св. Фотина у мукама изговара псалме: „Господе, искушао си ме, и познао си ме” (Пс. 138, 1). Бели медаљон са символом часног крста са лишћем, на крају мучења св. Фотина непрестано се молила Богу: „Бог јој се јави и, осенивши је три пута знаком часнога Крста и испунивши је радошћу, учини је здравом. И доцније, пошто је много дана славила и благосиљала Бога, она предаде душу своју у руке Његове”. Сликање Невесте Христове у Пећкој патријаршији, оне символично представљају персонификацију Васкрсења, уз гробно место првог ктитора архиепископа Никодима. У цркви Св. Димитрија у Пећкој патријаршији нарочито је присутан утицај палеологовске уметности, нарочито у Богородичиној цркви, ктитора архиепископа Данила II, који је своју цркву назвао: „Пресвета, која се зове Одигитрија Цариградска, празник Успенија”, да у њој грчки монаси „по њихову уставу врше божанствену службу и све остало”.
НАСТАВАК
У темену новооткривене биоре у унутрашњем делу лучног дела темена на подлози плавој ,,лапис лазули" насликан је бели медаљон оперважен црвеном линијом и тамноцрвени Хетимасијки Часни крст са виновом лозицом. Насликани симбол Хетимасијског Часног крста Голготе, јавља се на велико схимничкој монашкој одећ и у византијској и старој српској уметности. Он представља симбол страдања и спасоносне моћи крста Дрвета живота као инструмент људског спасења. На северном горњем делу бифоре је фреско румени малтер, на мермерној полеђини четворолиста бифоре.
Невесте Христове представљају свету Фотуну и Антусу
Имајући у виду да фигуре новооткривених фресака, у појединим завршним деловима код ликова немају бела натписна слова и мученичке крстове и бисере на одећи, црвене ципеле, зограф Јован и његов помоћник, из неких нама непознатих разлога нису сасвим завршили овај рад?
Фреска Невесте Христове, непознате светитељке, на западном делу допрозорника цркве Св. Димитрија у Пећи, иконографски и ликовно одговара изгледу фигуралне представе на фрескама св. Недеље у бифори Богородичине цркве у Пећкој патријаршији, али, пажљивим испитивањем оне су ликовно различите као и њихове златне круне; самим тиме, фигурална представа на северној и западној страни не представља св. Недељу.
По својој прилици, нашли смо директну иконографску и ликовну аналогију у манастиру Дечанима из XIV века у параклису Св. Димитрија у делу североисточног прозора насликане су две Невесте Христове и то: св. Фотина, и још једне неиндетификоване фигуре. Ликовно овом дечанском изгледу је компарација на западној страни бифоре цркве Св. Димитрија, насликана је иста фигура св. Фотина. Оне имају златне круне и ,,бео превез преко главе", она су једне од Христових Невести. Имају окер ореол, а на глави имају златноцрвену владарску круну, украшена плавим и црвеним драгим камењем; оне имају белу мараму тзв Футо, која означава знак жалости! У Дечанима св. Фотина, је обучена у дворској одећи, у десној руци држи бели мученички крст, лева рука је спуштена доле. У цркви Св. Димитрија, св. Фотина, има карактеристичан изглед главе као у Дечанима, бела марама (футо) прекрива горњи део круне и спушта се уз главу, лице, испод ушију са округлим минђушама, спушта на врат и пада на рамена и спушта низ леђа. Лепи израз лица одаје строгост и замишљеност, са погледом очију у сенци на левој страни. На светлоруменом инкарнату иконописачки је педантно извучени бели акценти беоњаче код црних зеница, испод очију и обрва, на носу, уснама и бради. Златна круна украшена је модрим ромоидним крстатим црвеним смарагдом, док је централни правоугаони украс са модром челијастом позадином украшен драгим плавим каменом. Њена десна рука је благо подигнута на грудима са затвореном шаком, али без белог мученичког крста. На доњој пурпурној хаљини лепо извезеној у понављању зракастих крстолитих лиснатих облика окер боје, испуњене су по одређеном реду црвеном и плавом бојом. На средињем делу тела, од врата до доњег дела хаљине пруша се трака окераста дуга у средини повезана драперија мале схиме, што је ознака монашког чина; као на одећи Христове невесте св. Ане у Грачаници. Ову веома упечатљиву чињеницу, колико је мени познато, не можемо наћи ни на једној светитељки мученици које припадају Христовим невестама. Њена лева шака са отвореним дланом и прстима је у ставу царске адорације, са делом рукава који понављају везене украсе на хаљини, испод црвеног и златног опшивеног огртача са украсима од драгог камења црвеног, плавог. У доњем делу тела и хаљине не виде се црвене ципеле, вероватно су покривене пурпурном хаљином. На најстаријој сачуваној фресци из припрате Св. Николе τουΚασνιτζη у Костуру св. Фотина Самарјанка има, такође, светлу мараму преко главе. Света мученице Фотине Самарјанке позната јер је разговарала са Христом на извору Јаковљевом (Јован 4, 5.42). Због ватреног проповедања јеванђеља страда са својим сестрама и синовима у Риму. У Житију спомен свете мученица Фотина слави се 20. марта. Она је названа Самарјанка јер је Христос са њом разговарао на студенцу Јаковљевом (Јован, 4. 5-42). Она је страдала у време владавине цара Нерона (од 65 до 68 године), када је настало гоњење хришћана, када су страдали св. апостоли Петар и Павле. Због ревносног проповедања хришћанске вере страдање разним мукама св. Фотине и њених синова и сестара започето је у Картагини у Африци. Они су протерани у Рим и затворени у затвору. Цар Нерон ставља их на разна мучења и убеђивања да напусте хришћанску веру. Св. Фотина осећала благодет Божију, Он је сачувао неповређене њене сестре и синове. Цар Нерон је покушао ласкавим обећањима да преобрати св. Фотину и њене сестре, наредивши да их одведу у златне одаје његове палате: ,,тамо наместе седам златних постеља, и седам златних столица и астал, и да поређају пред њима многе драгоцености, и златоткане хаљине, и златне наките и појасе. Затим нареди цар да и кћер његова Домина са дворкињама својим оде код ових сестара и разговара с њима. А света Фотина, угледавши Домину, рече јој: Радуј се, невесто Христова! А домина јој одгоори: Радуј се и ти, госпођо моја Фотино, буктињо Христова! - Чувши из уста Домине име Христово, света Фотина се обрадова у Господу, и загрливши Домуну пољуби је. Затим поучи истинама вере њу и сто њених дворкиња, и све их крсти. И Домина промени име и назва је Антуса, а њену прву дворкињу назва Стефанида. Онда света Антуса одмах нареди да се раздаду сиротињи све драгоцености и златоткане хаљине и залатни накити и појаси што беху у златном одељену". Драга светитељка, на источној страни бифоре, иконографски и ликовно према Житију представљају Христову невесту свету Антусу Римску (сл. 6 и 7), она има исту хаљину као светитељка на западној страни, али без пурпурног плашта. Она је веома лепа и младолика, са окер (златном) круном на глави на чијем се врху налази симбол округлог златног орфаноса са црвеним драгим каменом. Испод круне се спушта бела марама уз дугуљасто лице и пада преко рамена и златног оквира пурпурне хаљине царског дворског костима БАГ(Е)РНИЦА, који је слична византијској царској одећи дивитисијем (διβητησιον). Горњи део ове одеће украшен је широком огрлицом, грчки назив манијак (μανιαινσ). Од ове нашивене окер (златне) огрлице у средини тела светитељке спушта се до краја хаљине широка, богато украшена трака – лор (λωροσ). Рукави дивитисија широког кроја називају се граница (γρανατζα) и лапацас, са истим значењем су широки рукави и спуштају се до краја земље, богато су извезени траком светлим окером (златом), горње се називају перибрахионије (περιβραχιονια), , а доњим деловима рукава до шака, називају се епиманика (επιμανινα).
 |
| сл.6. и 7. |
 |
| сл. 8. и 9. |
Иконографија светитељке одеће Христових невести у Св. Димитрију, веома је слична владарској одећи краљице Јелене у Дечанима и краљице Симониде у Грачаници, она има своје исходиште на једном пасусу који се налази у делу византијског цара Константина VII (913-959), у његовој ученој ,,De Administrando Impero", у којој се вели за царксу круну - камелаукион, да је обликом војничког шлема, и да је био анђеоски поклон цару Константину I Великом (324-337), и да је она била ахеиропоиетос, тј.круна која није начињена људским, већ божанским рукама.
3. Невесте Христове са симболом крста у медаљону
Као што смо већ навели у темену лучног дела налази се медаљон у белој боји са црвеним крстом и зеленим лишћем (сл. 11). Мученичка скушења и страдања невести Христових, символично је приказано у Житију св. Фотина у мукама изговара псалме: „Господе, искушао си ме, и познао си ме” (Пс. 138, 1). Бели медаљон са символом часног крста са лишћем, на крају мучења св. Фотина непрестано се молила Богу: „Бог јој се јави и, осенивши је три пута знаком часнога Крста и испунивши је радошћу, учини је здравом. И доцније, пошто је много дана славила и благосиљала Бога, она предаде душу своју у руке Његове”. Сликање Невесте Христове у Пећкој патријаршији, оне символично представљају персонификацију Васкрсења, уз гробно место првог ктитора архиепископа Никодима. У цркви Св. Димитрија у Пећкој патријаршији нарочито је присутан утицај палеологовске уметности, нарочито у Богородичиној цркви, ктитора архиепископа Данила II, који је своју цркву назвао: „Пресвета, која се зове Одигитрија Цариградска, празник Успенија”, да у њој грчки монаси „по њихову уставу врше божанствену службу и све остало”.
НАСТАВАК
