ПРИПРАТА

Припрату испред трију цркава подигао је архиепископ Данило II почетком четврте деценије XIV века. У његовој биографији ова градња описује се доста подробно. Посебно се истиче да је желео да сазида припрату "достојну многога причања". После описа градње помиње се да је над припратом саградио и катихумену, као и велики пирг пред црквом у коме се налазила црквица посвећена ктитировом имењаку Данилу Столпнику. На самом врху пирга била су смештена звона, која су, по налогу Данила II донета са Приморја. Данас се разазнају само темељи овог пирга - куле, али је припрата очувана у приличној мери. Њен живописан изглед смеле конструкције, али разумљиво са мало детаља, види се на ктиторском портрету Данила II у цркви Богородице.

Припрата, Лоза Немањича, четврта деценија XIV в.

Замишљена као раскошни трем, припрата је била отворена са три стране. Због великог распона у њеној унутрашњости било је постављено по средини пет подупирача - два стуба и три ступца - који су носили сводну конструкцију. Ова припрата са витким мермерним стубовима, пространа, лепо осветљена, украшена фрескама изнутра, али и споља, будила је стога дивљење. Са разлогом она је поменута у једном старом родослову као једно од најлепших уметничких завештања прошлих векова: "Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". 

Лепоту првобитне пећке припрате можемо, међутим, само слутити. Из конструктивних разлога, као и због дотрајалости, приликом обнове припрате Пећке патријаршије око 1560. године, морали су се затворити лучни отвори на спољашњим фасадама. Ово је пећку припрату спасло рушења, али је она у архитектонском погледу много изгубила. Напори конзерватора у новије време нису могли да битно измене неугодности фасада припрате, тим пре што се сада на унутрашњим странама зидића између лучних отвора морају чувати и фреске из XVI столећа.

У припрату се, у складу са црквеном праксом, налазила у југо-западном углу и крстионица од црвенкастог мермера. Многи њени делови данас недостају, да би се могао реконструисати њен некадашњи изглед.

На источном зиду, уз улаз у цркву св. Апостола, постављен је мермерни "Престо светог Саве". На овом престолу седели су српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним скуповима који су се одржавали у пећкој припрати.

У припрати је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Његов лик са моделом припрате, приказан на чеоној страни једног палистра на источном зиду, нажалост, доста је пресликан 1903. године. Он се обраћа молитвом исписаном на свитку Богородици и Христу приказаним на суседним паластрима.

Припрата, Богородица Млекопитателница, четврта деценија XIVв.

Од првобитних фресака којима је цела припрата била украшена у време архиепископа Данила II мало је преостало. Све се оне налазе у југо-источном углу, претежно на источном зиду. Иако малобројне, по избору тема оне су врло занимљиве. Нарочито пада у очи Лоза Немањића на источном зиду код бочног, јужног улаза у припрату, на којој су приказани чланови династије од оснивача Стефана Немање - Симеона Српског до тадашњег краља Стефана Душана. Поређани у четири хоризонтална реда, очигледно је да се посебно истиче средишња усправна трака. У њој су, одоздо на горе, приказани Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Урош I и на врху краљ Милутин, уз кога су са стране син, Стефан Дечански и унук, тада још краљ, Душан. Над улазом у цркву Богородице живопиан је у XIV веку  и ктитор Данило II, још као човек млађих година. Заједно са светим Николом он се приклања монументалном лику Богородице, која је представљена као Животоносни источник. Међу појединачним ликовима из XIV столећа истиче се реткошћу Богородица Млекопитатељница на јужном зиду. Богородица се на тој слици приказује као брижна мајка која доји сина.

Ове фреске радила су два мајстора. Један од њих је доста неизразит у колористичком погледу и занемарује обраду инкарната. Други уметник који ради претежно у доњим зонама бољи је у цртачком погледу и склон је истицању волумена.

Истодобно када се украшавала фескама припрата, око 1330. године, живописане су претежно и фасаде припрате. Те зидне слике су много пропале, али се разазнају ликови појединих светитеља, чак и композиције. На јужној страни припрате, испод некадашњег трема, насликана је поред, осталог, и сцена рођења неког светитеља.

Приближно пола века касније, пре 1375, а изнад каменог "престола светог Саве", настао је један необичан лик св. Саве Српског на палистру уз улаз у цркву светих Апостола. Ту је први српски архиепископ означен као патријарх. Он носи свечану одору са китњастом калиптром на глави. Ово  пренебрегавање историјске тачности био је свестан чин првих српских патријарха у настојању да узвисе оснивача српске независне цркве и одраз су борбе вођене са Цариградом око признавања српске патријаршије.

Ако се изузму фреске XIV века из југо-источног угла припрате и овај лик св. Саве, сав остали простор испуњавају зидне слике из 1565. године. Оне су настале убрзо пошто је у доба турске власти обновљена српска црквена организација и када је њено средиште опет постала Пећка патријаршија. Натпис о обнови над малим вратимана северном зиду обавештава да је ктитор био патријарх Макарије и да је то учињено 1565. године (не 1561. како се раније читао делом ишчезлео натпис са ознаком године).

Репертора ових зидних слика је веома богат. У првој зони је насликан велики број угледних монаха, а међу њима са северне стране западног зида и познати балкански пустињаци: Петар Коришки, Прохор Пињски, Јован Рилски, Јоаким Сарандопорски, Гаврило Лесновски и Јоаникије Девички. На северном и источном зиду приказани су и неки српски архиепископи и патријарси из времена државне самосталности. Ликови балканских анахорета и српских црквених предводника унети су у тематику пећке припрате да би се на тај начин истакла свеобухватност српске црквене организације и углед њених светитеља. Остали ликови и композиције у припрати представљени су у складу са утврђеном тематиком великих припрата: у источном делу, на сводовима и испод њих, илустрован је Калндар - 365 ликова, односно сцена за сваки дан у години, док је на северном делу припрате на сводним површинама приказано Седам васељенских сабора, један локални, у доба цара Хонорија, а близу њих је и Сабор Симеона Српског. У западном делу припрате сликане су композиције које се односе на Христов живот и чење, као и његове поучне приче - параболе. Све су оне сложене у одређене целине, по ученом теолошком програму, који је повезан са литургијским обредом и читањима делова јеванђеља на богослужењима.

Ово сликарство XVI века заостаје о својим вредностима за остварењима XIII и XIV века у Пећкој патријаршији. Међутим, у свом времену ове фреске се могу убројати међу најзначајнија сликарска остварења. Њих су израдили мајстори које је окупио патријарх Макарије и његови сарадници по обнови Патријаршије. Један међу њима, вероватно предводник сликара, Андреја потписао се на штиту св. Димитрија над улазом у цркву овог светитеља. Са живописцима пећке припрате радио је и пећки монах Лонгин, најчувенији српски сликар друге половине XVI века.

У сртачком погледу фреске пећке припрате из XVI столећа су коректно рађене, композициона решења су понекад спретно извдена, док је колорит поједностављен. Посматране као целина ове зидне слике, и по стилу и по иконографији, показују велику блискост са живописом прве половине XIV века. То је била свесна тежња и ктитора, патријарха Макарија и сликара Андреје и њихових помоћника, јер су у то време узори тражени у остварењима из времена највећег успона српске државе.

Уз главни улаз у припрату на западном зиду очувана су два лика, свете Ангелине и арханђела Михаила који потичу из 1875. године. То су фрагменти већег сликарског подухвата када су делови старих фресака у припрати и посебно у Светим Апостолима били покривени здиним сликама мале вредности.

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ

Цркву Светог Николе подигао је архиепископ Данило II, између 1330. и 1337, приближно у исто време када и цркву Пресвете  Богородице и припрату с пиргом. Црква је једнобродна, врло једноставна. Саграђена је од камена и опеке, засведена полуобличастим сводом, који је везан за потпорни лук ослоњен на два пиластра, у циљу ојачавања зидина. 

Црква Светог Николе је најмања црква у комплексу Пећка Патријаршија. Сви познаваоци се слажу да је ову малу црквицу по налогу патријарха Максима осликао најпознатији уметник седме и осме деценије 17.века, зограф Радул. 

Садашњи дрвени  иконостас израђен је убрзо после живописања цркве 1667. године. Иконе са њега, прва, Богородица Умиљенија и, друга, Христос са св. Николом, смештене су у ризници цркве светог Димитрија. На њему је остао само вешто резани и позлаћени дрвени оквир са новијим иконама.

Црква св. Николе

 

Нартекс, црква св. Николе

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ОДИГИТРИЈЕ

Црква  Пресвете Богородице Одигитрије саграђена је између 1330. и 1337. године ктиторском заслугом великог донатора и писца, пећког архиепископа Данила II, са јужне стране цркве Светих Апостола, као пандан св. Димитрију. 

Црква се својом архитектуром разликује од  цркава Светих Апостола и Светог Димитрија. Грађена је на основи уписаног крста, па стога осмострану куполу, нешто нижу и ширу у основи него што је то био случај, носе четири слободна стуба. Зидови цркве су од камена и опеке, украшени  декоративном орнаменталном композицијом (фриз), розетама и крстовима.

Унутрашњост цркве подељена је по уздужној оси на три дела слободним ступцима, те образују три целине. На источној страни цркве, вероватно накнадно постављен лепи дводелни прозор – бифора у готичком стилу, складно се уклапа у архитектонску целину као и друга готичка бифора на јужној фасади.

Цела унутрашњост цркве украшена је живописом. У средишњој зони цркве на најнижи зид олтара и поткуполног простора  насликан је циклус посвећен Богородици, што се могло и очекивати обзиром на храмовно посвећење. Међу фрескама се истиче  драгоцена ктиторска композиција Данила II са моделом Богородичине цркве у руци, као и припрате, коју је истовремено подигао.

Црква Пресвете Богородице Одигитрије

Црква Пресвете Богородице,
саркофаг архиепископа Данила 1337

ЦРКВА СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

Са северне стране светих Апостола налази се црква светог Димитрија коју је подигао архиепископ Никодим око 1320. године, седам деценија касније после изградње најстарије цркве.

Храм је једноставне конструкције, једнобродна грађевина са великом куполом, грађена од наизменичних редова опеке и сиге. Кубе је споља украшено венцима и колонетама.

Посебно је на релативно невисокој грађевини уочљива пространа купола, чије ивице тамбура истичу полустубови. Са северне стране тежину куполе носи један пелистар, док целу тежину на зидове од камена и опеке преносе пандатифи. У куполи је приказана велика композиција Вазнесења. Цркву је 1345. године по налогу архиепископа Јоаникија осликао вероватно грчког порекла мајстор Јован, јер је у апсиди на грчком језику оставио спомен о себи : „Дар Бога из руке Јованове.“   Нов иконостас је насликао 1803, поп Симеон Лазовић из Бијелог поља, а три године касније његов син је за Патријаршију израдио неке иконе.

Храм светог Димитрија је 1920/21, готово половину фресака, поново живописао угледни сликар Георгије Митрофановић. Исте године живописао је и стару манастирску трпезарију.

Зидне површине и сводови цркве  осликани су сценама из циклуса великих празника. Приказана су и два сабора српских светитеља поред два васељенска сабора. 

2006. године у цркви Светог Димитрија откривене су фреске ,,Невесте Христове“ грчког зографа Јована из 14. века који је био склон приказивању детаља . Фреске су биле заробљене од речног камена и кречног малтера са сламом на северној сазиданој бифори цркве у 17. веку. Захваљујући конзерваторском ослобађању дозиданог дела откривене су две стојеће фигуре непознатих светитељки из 14. века, на североисточној и северозападној страни прозора мермерне бифоре. ,,Невесте Христове“  ПДФРадомир Д. Петровић.

У цркви  светог Димитрија уочљиве су две архитектонске особености. Најпре, олтарски простор се издваја међу осталим црквама тиме што није троделан и што недостају певнице. Олтарска бифора у луку има готичке елементе. Део код улаза у храм пресвођен је крстатим сводом, те се мисли да није био такав у доба архиепископа Никодима. Улаз у цркву је уоквирен каменим порталом у класицистичком духу. Одмах до улаза осликана је лоза Немањичке династије.

У цркви светог Димитрија налази се манастирска ризница са бројним рукописним иконама и књигама.

Црква св. Димитрија

Црква св. Димитрија, Мајка Божија између
 архиепископа Данила и св. Николе, око 1330

ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА

За цркву Светих Апостола има трагова да је подигнута на остацима старије цркве, али ти знаци нису довољно јасни. По неким изворима сматра се да је зграду замислио и започео још свети Сава при крају живота, јер се на једној фресци из 14. века означава као ктитор.

Цкрва светих Апостола је грађена готово искључиво неким ломљеним каменом и течним малтером. Првобитно је фасада била црвено обојена. Са сигурношћу се тврди да су уз западни део Светих Апостола некад постојале црквице - параклиси. Током 14. века уз бочне зидове цркве параклиси су били порушени, подигнуте су две цркве Св. Димитрије на северној и Богородица Одигитрија на јужној, и западни део Пећке цркве је добио садашњи изглед: пресвођен полуобличастим сводом простор правоугаоне основе, који по средини има један лук који  почива на два прислоњена трупца - наспрамни пиластри. Ова конструкција је крајем друге четвртине 14. века ојачала храм и поделила запдни део на два травеја.

Црква светих Апостола је рађена у Рашком стилу. Грађевина је једнобродна с куполом и трансептом, пространим олтарским полукружним простором и издуженим правоугаоним простором, подигнута по узору на Жичу. Првобитни изглед није сачуван у целини.

У цркви се у поткуполном простору налазе најстарије фреске (13.век).

Црква св. Апостола

Црква св. Апостола

Саркофаг архиепископа Саве II, 13 век