каже јеремонах Доситеј из Пећке Патријаршије, подсећајући да што је већа борба да је већа и благодат. У пећку Патријаршију јеремонах Доситеј стигао је пре две године. "Патријарх Павле је тражио од нашег рашко призренског владике Артемија неког за испомоћ у Пећкој Патријаршији и владика је послао мене. Кад су ми рекли да ћу да идем, скакао сам од среће!"
- Зашто?
- Био сам у Пећкој Патријаршији 2003. и 2004. године, мењао сам једног јеремонаха и много ми се допало. Још од тада чезнем за Пећком Патријаршијом и Бог је услишио моје молбе да будем тамо. Највише ми се допада чудотворна икона Мајке Божије Пећке, коју је Свети Сава добио заједно са Млекопитатељницом и Тројеручицом. И икона Мајке Божије Пећке је чудотворна икона као и иконе Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице. Пећка икона је у 16 веку у време Турака била пренета у манастир Морачу а онда се само вратила преко ноћи и стала у свој трон. Као што је Тројеручица из Студенице дошла у Хиландар тако је Мајка Божија Пећка из Мораче сама дошла, вратила се у трон Пећке Патријаршије. Дешавала су се и дешавају се исцељења, чуда, забележимо колико се може, исцељују се верни од свих болести, бездетни родитељи добијају децу...
- Када сте испред иконе Мајке Божије Пећке осећате ли љубав, страх или једно и друго?
- Мајка Божија са те иконе толико има умилан и благ поглед да свако ко почне да се моли, стане испред ње, он мора да дође у умилење и занос и да осети љубав Мајке Божије.
- И да буде бољи.
- Па, наравно. Верујем буквално, не само православни, него и војници Кфора, и странци, и ко год дође мора да осети промену у себи после тога на неки начин. У Пећкој Патријаршији се налазе и мошти светих архиепископа и патријарха српских, нека имена су познаа а десетак земних остатака су без имена, јер су остављена завештања а им се не ставе имена, дан и година упокојења, кад су били епископи. По канону наше цркве кад епископ и патријарх оставе завештање да им се не стави име, дан упокојења и остали подаци онда то мора да се испуни. Дакле, имамо плоче које нису отваране, а испод тих плоча сигурно има нетрулежних моштију. Велика је светиња Пећка Патријаршија, не може речима да се објасни колика је то светиња."
- Да ли вам је тешко због тога што не можете слободно да се крећете, што су уз вас увек војници?
- Када се говори о ситуацији у Пећкој Патријаршији треба рећи да је увек било тешко, било је тешко и после другог светског рата, сестре које су дошле лоше су биле примљене од комунистичке власти, морале су да раде на њивама од јутра до мрака, тешко и напорно су живеле, нису имале помоћ и подршку, чак су биле и прогањане, па се не зна од кога су више претрпеле да ли од Албанаца или од комуниста. А онда долази 1999. година, српска војска и полиција се повлаче, долазе међународне снаге, заштита манастира припала је италијанском Кфору. Они су још увек ту, стражаре, чувају манастир, има неколико стражарских места, смењују се на два, три сата, штите нас, докле ће бити не знамо. Лепо се слажемо са њима, некако смо сличног менталитета, помажу у свему, било да треба нешто да се довезе камионом, ако треба превоз аутобусом или комбијем, кад идемо у други манастир на славу или у Србију кад путујемо, они су нам пратња. Познато је да не можемо сами да изађемо у Пећ, да идемо у град без војне пратење јер не знамо никад да ли ће неко да нас гађа каменом или флашом, или да нас псује. Мада чини се последњих месеци као да се смирила ситуација, ево рецимо кад сам ја кренуо пре двадесетак дана за Београд, станемо на семафор у Пећи, или у Јужној Митровици у албанском делу, возач и ја у мантији, имам монашку капу, браду, види се да сам монах, пролазе поред кола, иду преко пешачког прелаза, виде али нису реаговали, нису викали, гађали, а раније је тога било.
- Знамо да су раније долазили Албанци у манастир, долазе ли и данас?
- Данас не смеју, ако Албанци виде да Албанца уђе у Пећку Патријаршију било којим поводом, после кад изађе има проблема. Не само да ће да га критикују, већ можда и малтретирају и њега и породицу. Има много Албанаца који би дошли, нормалних, природних људи којима је жао што се све десило, који би поново живели нормално као што су и живели, али не смеју бог својих, због страха.
- У Пећкој Патријаршији је било пуно избеглица, шта је данас са њима?
- Године 1999. већина Срба су својим возилима, тракторима успели да се пребаци у Србију и Црну Гору, али било је и оних који нису успели да оду са Косова под налетом терора, па кад је дошао Кфор и кад су Албанци из Албаније дошли у Пећ, Срби су бежали испред албанског ножа, да их неко не убије, било је страшно. Кад је српска војска и полиција напустила Косово Албанци су убијали кога год су ухватили, убијали су углавном Албанци из Албаније, не домаћи, нису мештани, него са стране, па су Срби бежали у манастир, и од јуна до августа је било у Пећкој Патријаршији око 1000 Срба. То је за манастир било доста напроно. Спавали су по патосима, у порти, по клупама, по ходницима јер су истрчали из кућа бежећи пред терором, само да сачувају живот и главу. Сместили су се како је могло, спавали где год је могло да се простре за под главу. Они су већ до краја 1999. отишли, можда је понеко остао и до краја 2000. године а данас нема избеглица. Срби из Пећи, мештани, воле да виде свој родни крај, град у коме су рођени, одрасли, провели цео живот, па онда дођу у Пећку Патријаршију, дођу за славу, за задушнице, дођу кад могу да нас обиђу. У Пећ се вратило само 4 породице, пре годину ндана у центар града је прво дошла породица Фатић, па онда још три, али су то све старији, нема младих. Одемо да их обиђемо, они долазе код нас а као што сам рекао последњих месеци Срби из околних села слободно иду у Пећ у куповину, улазе у продавнице и на српском траже и бивају услужени, слободно се шетају по Пећи. Али, то је као што сам рекао тек последњих месеци. На жалост, много је Срба продало своје куће и станове и имања, заиста доста, али ево, сви који нису продали слободно би могли да се врате.
-Бојите ли се Ви шта ће бити у будућности?
- Не, уздамо се у Бога, нема страха, ми монаси, и не само монаси него и хришћани не би требало да се боје било чега, све је у Божијим рукама и ништа не бива без Божијег допуштења. Ако Бог нешто допусти то се деси ради нашег исправљања и утврђења у вери или због наших грехова, значи да смо заслужили да пострадамо да би се искупили кроз то страдање, дакле или да би се искупили због својих грехова или ради учвршћења, јачања наше вере. Нема разлога за страх, ми само треба да се молимо а остало ће Бог дати преко оних који се баве политиком и преговарају, ми нисмо компетентни да се бавимо политиком, а и не разумемо се баш нешто у то. Наш једини начин је да помогнемо тако што ћемо да се молимо за наше који су на власти у држави, за власт у Србији, Београду и наравно да се молимо за непријатеље, то је Божија заповест, треба се молити и за непријатеље.
-Како доћи до тога да се молиш за онога ко ти је срушио кућу, узурпирао имање, убио можда неког ближње, како је могуће молити се за њега?
- То је тешко, и мени је у почетку било необично, али сада се искрено молим за непријатеље. Није лако, то је велики дар од Бога, треба духовно човек да се ојача, да га Бог укрепи благодаћу Светог Духа, да буде духовно јак и да узрасте да би могао да се моли за непријатеље. Није лако али може се борити и то искрено, морамо да се трудимо. Ако се трудимо Бог ће нам дати молитву и за њих и за било ког другог. И за молитву и за сваку другу ствар важан је наш труд а Бог кад види наш труд он нам даје за то што се трудимо, што се више трудимо више ћемо добити.
-Како вам се чини Београд, ту сте двадесетак дана....
- Мало ми је необично што доле на пример не смем овако слободно да се крећем, доле ми добацују, псују ме, грде, необично ми је. Стање се поправља чини ми се, имао сам контакте и са млађима и са старијима, долазио сам пре две, три године и чини ми се да сада има више помака напред. Људи се много више интересују за веру и Цркву, питају, та нека аверзија према Цркви и свештенству је мања, мањи је страх и отпор који је био раније. Сећате се раније кад се види свештеник људи се ухвате за дугме, био је страх присутан, сад слободније прилазе, гледају то нормалније, опуштеније и много се више интересују. Видим да су људи много више у вери, и веронаука је уведена у школе. И баш ме изенађује да ми на улици људи прилазе, говоре: “Помаже Бог!”, “Благословите Оче!”, док то раније било. Баш сам пријатно изненађен.
-Млади сте, одрекли сте се света зарад Бога.
- То је могуће једино ако Бог укрепи монаха, односно човека, без Божије помоћи је немогуће да се човек одрекне свих овоземаљских уживања, лагодности, лаког живота и свега што привлачи и вуче у овом свету, свих страсти, порока, свега да се одрекне и то је заиста без Божије помоћи немогуће. Али с Божијом помоћу је све могуће.
-Шта су рекли Ваши укућани?
- Мајка је била против а отац за, отац је био најсрећнији на свету а мајка најтужнија. Данас се и она привикла, сад би јој било жао да се вратим. Они су били у вери и пре него што сам отишао у монахе а у веру сам ушао преко телесног оца, родитеља. Моји укућани су били верујући, моја сестра предаје веронауку, своју децу сина и ћерку води редовно у цркву, сви су били у вери и пре него што сам отишао у манастир а сада сигурно ипак још више.
-Савет за оне који би да иду у манастир, да се не би десило да оду па да се врате...
- Па, да добро преиспитају себе, да добро разсмиле, јер у задње време има случајева да су дошли у манастир, чак се замонашили и онда вратили у свет, па нека себе добро испитају и своје срце и своју душу. Најважније је да поразговарају са неким искусним духовником, свештеником у вези тога. Значи да не одлазе у манастир пре одласка код неког искусног свештеника, игумана, духовника, владике да прво попричају, да се посаветују па онда да одлуче.
Искушења има и у свету а у манастиру још више.
- Посустанемо као и сви, као и људи у свету, борба је већа али је и благодат већа, значи што је већа борба ту је и већа благодат. Сваки монах на монашењу кад прима ангелски образ, кад се монаши, добија седам анђела чувара за разлику од оног који је крштен који добија једног анђела чувара. Свети оци су имали виђење кад легиони демона нападају на монаха или на неког хришћанина да с друге стране виде хиљаде и хиљаде, хорове, безбројне анђеле и светитеље који су са друге стране, који им помажу. Значи, јесте да нас нападају легиони демона али с друге стране имамо милионе анђела и светитеља који нам помажу, па демони никад не могу надјачати анђеле и светитеље, па се не треба бојати.
-Али мора и човек сам да се потруди.
- Наравно, наравно, монах и сваки хришћанин увек мора да се труди максимално, до краја колико год може да да све од себе, наравно, постоји једна друга крајност, да се претера у подвигу. Значи, мора да се има расуђивање, да се изабере тај неки средњи пут и да се стално иде по мало напред. Значи нити је добро лењити се па бити лењ и по мало бити у вери, ићи у цркву, постити и остало, нити претерати у посту па превише постити и превише се подвизавати, него увек треба да буде нека средина да се подвизава и труди по мало, да се иде напред, јер ако се почне брзим корацима онда може доћи до великих падова. Дешавало се неко ко брзо крене одмах да после неког времена може да посрне, да падне, да тешко устаје и да чак не може да устане. И увек уз надзор духовника, дакле за све своје проблеме разговарати и питати свог духовника. Кад кажем духовник не треба мислити да је то игуман, монах јер сваки свештеник је духовник, с тим што монаси и игумани по манастирима можда имају више времена да посвете кад неко дође у манастир да седне и поразговара, јер свештеници су заиста заузети, велике су парохије, свештеници негде предају и веронауку, ту је и породица, преко дана имају и требе било да је то парастос, венчање, крштење, они су оптерећени а ми имамо много више могућности и времена да посветимо ономе ко дође на разговор. Али за шта год се човек одлучи то је добро, само треба ићи тамо где више кога познајемо или нам је лакше да се отворимо, да попричамо и ко има више времена.
-Говоримо да је данас свет раслабљен, а да ли је и монаштво?
- Јесте, сигурно. Значи ако је свет раслабљен онда људи из света који долазе у манастир и они су раслабљени зато што долазе из раслабљеног света, тако да је монаштво далеко од оног монаштва које би требало да буде и које је било. Али ето, свака генерација и свако поколење има свој крст, као што је Светом Антонију откривено да ће се монаси задњих времена врло мало подвизавати, да се скоро уопште неће подвизавати али ће имати тако велика искушења и нападе да ако само претрпе та искушења да ће бити чак већи од тих првих монаха који су се много више подвизавали од њих. Дакле, у свему треба имати расуђивање и разумети и време и могућности”, говори јеромонах Доситеј из Пећке Патријаршије.
Љиљана Синђелић Николић
Преузето са манастир Лепавина
