На Космету код Пећи, где се Пећка Бистрица пробија кроз уске кланце Руговске клисуре, да би се разлила у метохијској равници, током XIII и XIV века подигнут је велики комплекс Пећке патријаршије.
Манастир, вековно стециште српских епископа и патријараха који су овде и сахрањени, од краја XIII века па све до 1766. године, опставши у средњем веку и током турске владавине, био је духовно средиште српског народа и православља, средиште црквене организације, најпре Српске архиепископије, а од 1346. године и патријаршије. Цела историја стилова средњовековног зидног сликарства може се сагледати на зидовима пећких цркава.
Манастирски комплекс, удаљен километар од Пећи, скупина је највреднијих градитељских и уметничких споменика, а сачињавају га четири цркве: главна, Светих Апостола (половина XIII века), Црква светог Димитрија (1316–1320) и 1330. године призидани уз јужну фасаду главне цркве храмови Свете Богородице Одигитрије и Светог Николе. Уз цркве Св. Апостола, Св. Димитрија и Св. Богородице подигнута је у исто време и пространа, са свих страна као трем отворена припрата, у оно време архитектонско ремек-дело, која је касније зазидана. Посред припрате постојала је и кула-звоник, накнадно порушена. Садашњи звоник саграђен је пре више од тридесет година као задужбина патријарха Германа. На узвишењу које се простире изнад реке налазе се остаци утврђења што је вековима штитило манастир, а на обронцима Проклетија живели су у пећинама испосници, монаси, повинујући се најстрожим нормама монашког живота.
Припрата
Данило II је испред све три цркве – Св. апостола, Св. Димитрија и богородице Одигитрије подигао у XIV веку и пространу заједничку припрату и испред ње велики пирг који више не постоји. припрата је посебна грађевинска целина и нема упоређења ни у српској ни у византијској архитектури. Несразмерно је велика у односу на сваку од три цркве – намена јој је била да служи као припрата трима црквама за литургијске и друге обреде. Неправилног правоугаоног облика, слободним странама које су грађене у виду тремова са аркадама – ослоњена је на источном делу на све три цркве. Отворена је са свих страна и важила је за ремек дело архитектонске целине. зидана је од мешаног материјала. Главна обележја грађевине су осликане фасаде, звоник, мермерни под, стубови и фреске на сводовима. Приликом обнове, средином XVI века, лукови припрате су зазидани. Од првобитних фресака сачуване су поједине у југоисточном делу. Међу њима је и лоза Немањића. каснијим преправкама живопис је у толикој мери искварен, да је немогуће претпоставити како су првобитне фреске изгледале. Очуван живопис потиче из 1565. године кад је припрата поново осликана. група сликара радила је под руководством зоографа Андреја. Српски архиепископи и патријарси исликани су у првој зони. У горњим деловима, поред сцена из календара и васељенских сабора, налазе се и стојеће фигуре, међу њима и шесторица познатих балканских пустињака. Сликари припрате нису досегли уметничке квалитете својих претходника из XIV века. у припрати се налази и "престо Св. Саве" одакле су српски веродостојници председавали црквеним скуповима.
Црква св. Апостола подигнута је у трећој деценији XIII века, на месту где је већ раније постојао неки храм. По свему судећи ктитор је био архиепископ Арсеније I, али уз велику помоћ св. Саве. Једнобродна грађевина с куполом и трансептом подигнута је по узору на Жичу. Није у целини сачувала првобитни изглед. Неизмењен је источни, углавном средишњи део храма. Припада рашкој стилској групи. Фасада је некада била омалтерисана и црвено обојена. Зидана је од ломљеног камена и течног малтера, са сводовима од сиге. Око 1250. године црква је први пут живописана, такође у више махова, све до XVIII века. Две главне идеје пећких фресака, надгробна намена и апостолска улога, предочене су и на главним местима у храму св. Апостола.
Уметничка вредност највећег броја фресака у овој цркви уздиже их међу најистакнутије представнике српске уметности XIII века и уз живописе Студенице, Жиче, Милешеве, Мораче и Сопоћана сами су врх стваралаштва монументалног и пластичног стила тога века. Готово је немогуће пронаћи нешто што би у сликарству православног света XIII века било толико вредно да може да се упореди са живописом ових храмова.
Првобитне фреске сачуване су у олтару, куполи, старом нартексу и у горњим деловима поткуполног простора. Сликари, различитих уметничких домета, нису познати. Богата обрада композиција, с много учесника чији је распоред у простору знатно слободнији, подређена је реалном односу фигура према архитектури и пејзажу. Ту први пут неживи предмети, простор и архитектура, постају равноправни с људским ликом и, штавише, неживи предмет у средини композиције доминира над људским фигурама. У олтару су Деизис и сцена Поклоњење жртви, изнад олтара је Причешће апостола, у поткуполном простору сцене из Христовог живота, а у куполи величанствено Вазнесење Христово. Сцене страдања Христа у западном делу цркве насликане су крајем XIII века, а стојеће фигуре и Велики празници у певничким просторима настали су у другој половини XIV века.
Пећки Деизис у олтару, изузетних размера с натприродно великим фигурама, опомиње на надгробну намену цркве, на васкрсење људи и на страшни суд. Велика фреска Вазнесење Христово у куполи, грандиозна је композиција у којој Христос, блистав у златом украшеној одећи, доминира својом натприродном величином, док се Богородица у пози оранте, истиче благим контурама лика. Фреска је без наглашеног колорита, али са изразитим тонским вредностима и односима светлог и тамног, што је реакција на сопоћански раскошни светли колорит. Вазнесење је капитално дело свеукупног зидног сликарства тог века.
Ризница
У ризници манастира чувају се иконе, рукописне књиге и дела примењене уметности од средине XII до краја XIX века. Најдрагоценији су остаци велике патријаршијске библиотеке са 113 рукописа, међу којима је и Ромилово јеванђеље с краја XIV века, диоптра из прве половине XV века и чувени примерак Октоиха петогласника, штампаног у Цетињу 1494. године. Поједини рукописи богато су украшени орнаментима. уз збирке златарских радова – позлаћени крстови, корице јеванђеља, појасеви, у ризници се чува и велико звоно из 1432. године. Од радова средњовековне пластике издвајају се украси на саркофазима и изрезбарене двери. сви наведени предмети у последњим погромима на Косову и Метохији срећно су сачувани и налазе се под специјалном заштитом. На композицијама у западном делу храма уочавају се одлике новог наративног стила са великим бројем личности и детаљном обрадом амбијента, али су их радили сликари скромних могућности. Средином XIII века насликани су и медаљони мученика, а непосредно затим и по мотиву ретка фреска сахране патријарха Јоаникија на којој је приказан тадашњи изглед Пећке патријаршије. Из треће четвртине XIV века пажњу привлаче фреске светих ратника у живописним одорама, као и фреске св. Саве, Стефана Немање и сцене великих празника. Издуженим фигурама и топлином колорита, те фреске најављују појаву моравског сликарства. У току XVI и XВII века црква је још два пута живописана. У храму су саркофази архиепископа Арсенија I, Саве II и Јоаникија II. Седам деценија после изградње цркве Св. Апостола, архиепископ Никодим подигао је, највероватније између 1316. и 1320. године, уз северну страну овог храма, цркву посвећену св. Димитрију. Једнобродна грађевина с великом куполом и олтарским простором прилагођена је изгледом главној цркви. Храм је у XVII веку доста успешно адаптиран, тако да је, са мањим изузецима, задржао ранији облик. Фасаде су изведене ређањем опеке и сиге, а кубе је споља украшено колонетама и венцима. Олтарска бифора у луку има готичке елементе. Део при улазу у цркву пресвођен је крстастим сводом. Тај храм се од типичне рашке цркве разликује по томе што олтарски простор није троделан и што недостају певнице. У свему другом наставља традиције српске архитектуре. Црква је интересантна и због добро очуваних средњовековних скулптуралних елемената – бифорâ на апсиди, каменог портала и добро очуваног иконостаса, плоча са клесаним, бојеним орнаментима, као и због три саркофага: архиепископа Никодима, патријарха Јефрема и још једног из друге половине XIV века с тропрутастим осмицама. Фреске су садржинским тенденцијама прилагођене потребама високих црквених кругова. Црква је осликана око 1345. године по налогу тадашњег архиепископа Јоаникија. Главни мајстор Јован вероватно је грчког порекла, јер је у апсиди на грчком језику оставио спомен о себи: "Дар Бога уз руке Јованове." Други мајстор је анониман. Као и у Храму св. Апостола у куполи је приказана велика композиција Вазнесења. У конхи апсиде добро је очувана Богородица са анђелима. Сводови и зидне површине осликане су сценама из циклуса великих празника. На фрескама је обрађен и циклус житија св. Димитрија с низом живописаних детаља. Занимљиво је да су поред два васељенска сабора приказана и два сабора српских светитеља. Интересантна је и ктиторска композиција на којој су приказани патријарх Јоаникије, цар Душан, његов син будући цар Урош и Свети Сава.
Сликар Јован уводи у српско сликарство дуга витка тела и издужене физиономије, уз потпуно нове колористичке акценте у финој сликарској обради. Фигуре се одликују лакоћом става и покрета и осећањем за меру и лепе пропорције, што ће све касније бити типично за моравску школу.
У доба патријарха Пајсија, обнову пропалих фресака обавио је 1619–1620. године тада познати хиландарски мајстор Георгије Митрофановић. У ризници се, међу бројним драгоценостима, посебно истиче икона св. Кузмана и Дамјана с њиховим житијем, рад мајстора Радула из 1674. године.
Уз јужни зид Св. Апостола, пећки архиепископ и средњовековни писац Данило II, између 1330. и 1337. године дозидао је цркву Богородице Одигитрије, једнокуполни храм са основом сажетог уписаног крста, унутрашњим преградама раздвојен на три дела: Богородичину цркву, капелу св. Арсенија српског и капелу св. Јована Претече. И та је црква грађена од опеке и сиге. Фреске су насликане око 1337. године, непосредно пре смрти Данила II. Из тог доба очуване су само извесне целине живописа. Њихова тематика добро је смишљена и распоређена. У куполи доминира велики Пантократор, а интересантне су и фреске великих празника, сцене из Богородичиног живота и стојеће фигуре ратника. Фреска насликана на западном зиду приказује ктиторску композицију на којој пророк Данило приводи Богородици архиепископа Данила II с моделом цркве у рукама. Капеле св. Арсенија и св. Јована Претече садрже призоре из њихових живота. Фреске су неуједначеног и не посебног квалитета. Група сликара која је осликала главни део цркве служи се тврдим цртежом, живим бојама и наглим контрастима светлости и сенке. На великим зидним површинама композиције су често малобројне и с малим фигурама што је последица сликарских картона припремљених за цркве мањих димензија, који су, сем тога, неједнаких квалитета. Ипак фреска Рођење Христово, у своду јужног крака крста, спада по лепоти композиције, уз јасни распоред фигура и свежу снагу израза у најлепше фреске српске уметности XIV века. Са фресака посматрају грациозне лепотице, најлепше код нас насликане у том веку. У цркви се налази и саркофаг са моштима архиепископа Данила II од ружичастог мермера на коме су у плитком рељефу обрађени симболи васкрсења и страшног суда и расцветани крст. Осим цркве Богородице Одигитрије и простране припрате, Данило II је градитељ и црквице Св. Николе, једнобродне грађевине од камена и опеке, прислоњене уз источни део јужног зида Богородичине цркве. Малих је димензија. Од два прозора, онај на јужном зиду грађен је у уобичајеној византијској архитектури, док је други, на источној страни, с мермерним оквиром романског порекла. Црква је вероватно живописана у XIV веку. Старе фреске потпуно су уништене. Живописац Радул, по налогу тадашњег патријарха Максима, поново је осликао црквицу 1673–1674. Фреске, садрже 25 сцена и приказују живот св. Николе. Насликани су и ликови Стефана Немање и архиепископа Саве I, Арсенија I и Данила II. Сликарство црквице св. Николе није високог уметничког домета.
