 |
| Пећ |
Насеље Пећ је настало на раскрсници путева који су му, користећи природне погодности, омогућили излазе: долином Пећке Бистрице у Полимље и према мору, долином Ибра ка долини Мораве и Подунављу и долином Белог Дрима ка југоистоку. У раном средњем веку о насељу Пећ јавља се први запис у Жичкој повељи 1220. године. У XIII веку ово насеље се развијало брзо, посебно када је наследник Светог Саве - архиепископ Арсеније изабрао Пећ за место боравка и подигао цркву Св. Апостола. Око манастира и у његовој близини развило се насеље.
Стефан Немања, родоначелник српске династије Немањића, крајем XI века ујединио је са Рашком друге српске државе и области међу којима Косово и Метохију. Потомци династије Немањића постепено су осамостаљивали српску државу и Цркву од утицаја Византије и других суседних сила. Године 1217. Србија је подигнута на степен краљевине и постала суверена земља, Сава Немањић је 1219. године осамосталио српску Цркву. Цар Душан је 1346. године архиепископију подигао у ранг патријаршије а Србија је проглашена царевином. Немањићи су створили снажну државу са развијеном привредом, апосебно рударством и пољопривредом. Пећ и Дечани постају центри српске духовности, књижевности, сликарства и архитектуре.
После смрти Цара Душана ослабила је централна власт у Србији и осамостаљени обласни господари. То је отворило пут турским освајањима. После победе на Марици 1371. године, Турци су освојили јужне српске области и започели продор у унутрашњости земље. Кнез Лазар Хребљановић је склопио савез са обласним српским великашима, успоставио пријатељске везе са суседним државама и организовао војне припреме за одбрану земље. До одлучујућег ратног судара дошло је 28. јуна 1389. године на Косову, које је припадало областима Вука Бранковића. У овој бици учествовали су ратници из Хвосна и Пећи. Косовска битка се водила између Лаба и Ситнице до Газиместана. Иако су Турци били бројно надмоћнији, исход саме битке је и данас тема бројних научно-историјских расправа.
 |
| Косовски бој |
 |
| Патријарх Макарије (црква у селу Будисавцима код Пећи, 1568. година) |
Он је приступио радовима на обнови манастира и културног рада. Обновио је припрату 1561. године која је била срушена, а око 1570. херцеговачки митрополит Антоније је подигао двери у цркви Св. Богородице.
Пајсије I Јањевац, патријарх српски 1614 - 1647, обновио је манастирске цркве и обновио везу са Русијом која је новчано помагала Србе. Патријарх Максим Скопљанац (1655 - 1674) окупио је у Пећи књигочатце, доброписце, даскале и књигографе. Захваљујући економској, културној и духовној обнови, Пећ поново постаје средиште Срба и зрачи духовношћу и просветом. Успон је трајао до аустријско - турског рата 1689. године. Аустријској војсци и српским устаницима придружили су се и устаници из Пећи и Метохије. Те године потучена је турска војска под командом Махмуд Паше Беговића. На чело српске војске стао је патријарх Арсеније III Чернојевић (Црнојевић).
Међутим, јануара 1690. године аустријска војска и српски устаници су поражени код Качаника, а Турци и Татари су продрли у Пећ, коју су опљачкали и провалили. Патријарх Арсеније III, са мноштвом народа, повукао се ка северу у правцу Београда, а одатле даље у Угарску. Један део народа из Пећи и околине склонио се по околним брдима и шумама, и после смиривања стања вратио се својим домовима. Међутим много села је опустошено и исељено, а на место српског становништва усељавала су се арбанашка племена, чији припадници прелазе у ислам и себе идентификују са Турцима, отимајући земљу и куће избеглих Срба. Населивши се око Пећи, постепено су упадали у саму варош ради пљачке, као што се десило 1711. године када је арбанашки фис Гаши упао у Пећ и када је опљачкано и побијено много људи. У другом аустро - турском рату 1738. године, поново је дошло до велике сеобе Срба, а из Пећи су се иселили патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента и један број свештенства и трговаца.
Све до ослобођења од турске управе на Косову и Метохији 1912. године, за српски народ владали су неподношљиви услови живота наметнути од стране турске власти. Срби су били у обавези да обрађују земљу и да плаћају бројне и тешке порезе на земљу, зграде, стоку, на личности, на војску, школе, трговину, занате, шуме, саобраћај. Србима је било забрањено да се баве државним занатима (пушкарским, кожарским кантарским), који су били развијени управо у Пећи и Призрену. У Пећи је крајем XIX било развијено занатство и њихови еснафи: трговачки, механџијски, ћурчијски, бојаџијски, пекарски, кујунџијски. О 33 еснафа Срби су тада држали 19. У Пећи је крајем XX века било 24 воденице, велики млин, фабрике за брашно, машина за прераду вуне и долапи за штављење коже. При еснафима крајем XVIII века основане су касе за самопомоћ. На прелазу из XIX у XX век рађено је на основу новчаних завода. Но, како је Турска одуговлачила и избегавала да изда дозволе за њихово оснивање, пришло се оснивању црквених фондова у свим већим местима: Призрену (1901), Гњилану (1903), Приштини (1905), Пећи (1907), Трговачком друштву и Привредном друштву у Призрену (1908) и Призренској задрузи (1912). Након ослобођења од турске управе, црквени фондови претворени су у банке. Године 1913. Црногорска банка са Цетиња основала је новчани завод у Пећи под називом ,,Пећка банка".
Саобраћај на Косову и Метохији, као и другде, одвијао се преко каравана и курира. Курири су све до садамдесетих година XIX века доносили из Цариграда у вилајет поруке - једном у седам дана. Савремена поштанска линија од Цариграда преко Косова до Сарајева отворена је средином XIX века, а телеграфска после 1860. године. Привредни живот на Косову и Метохији, као и у целој Старој Србији оживео је нако отварања железничек пруге Митровица - Солун 1873 - 74. године.
Српско - арбанашки односи у XIX веку кретали су се од општег сукобљавања и крајњег непријатељстава до повременог приближавања и планираних договора за рушење турске власти заједничким силама. Положај једних и других одређивао је њихов однос према царству. Док су Срби учествовали на страни Аустрије и самостално дизали буде и устанке да се ослободе турске окупације, Арбанаси су, по правилу, били уз Османлије - здушно подржавајући исламијат. Последице ратова, буна и устанака сносили су само православни Срби. Међутим, и поред тога, они су смогли снаге и знања да ослобођење издејствују у Првом и Другом српском устанку и дођу до обновљене српске државе - на делу свог етничког простора. Ослободилачке напоре арбанашког становништва блокирао је завршни процес уласка највећих арбанашких феудалних породица у систем турске управе и, такође, завршна фаза исламације већег дела арбанашког живља. Стога ће Арбанаси редовно учествовати у турским регуларним и башибозлучким војним формацијама. Приликом гушења ослободилачких похода, Арбанаси су чинили већину турске војске, посебно Арбанаси мухамеданци. Кнезови Милош и Михаило Обреновић непрестано су покушавали да са појединим арбанашким пашама организују заједничке ослободилачке акције. Велике сметње на том плану чинила је Аустрија, чинећи све да до савеза не дође. Заједничке ослободилачке акције Срба и Арбанаса престале су после Берлинског конгреса 1878. године.
Пљачке, отимања, силовања, турчења и убиства била су свакодневна појава. Нападани су, пљачкани и убијани припадници свих слојева друштва: обични људи, народни прваци, учитељи, трговци, свештеници, митрополити (Дионосије Петровић) и дипломатски представници (Лука Маринковић и Георгије Шчербина). Злочинци обично нису ни гоњени, ни суђени. С друге стране, велики број злочина из страха од освете није ни пријављен, те тиме ни регистрован. Злочини су вршени без повода свуда и на сваком месту: у пољу, код стоке, на улици, пијаци, на путу, у шуми и кући, у присуству и без присуства сведока. Арнаутске вође су одређивале егзекуторе који су, после извршеног злодела, награђивани.
У једном од извештаја из 1854. године, између осталог, каже се: ,,...У пећкој нахији не има село, ни кућа, што није који убивен, оробљен, упаљен, што није отета девојка, што човек се може досетити сваки зулум чине". Серафим Хаџи Ристић - архимадрит манастира Високи Дечани је 1894. године објавио књигу ,,Плач Старе Србије", у којој је поименице описао злочине за које је знао. ,,Плач Старе Србије" је прави синоним за ,,живот" и стање српског народа у овим крајевима до 1912. године. О тешким условима живота Срба писали су тада и страни листови и часописи, пре свега француски.
Сви владари из династије Обреновића и Карађорђевића у Србији и Петровића у Црној Гори, чинили су напоре да помогну и заштите српски народ који је остао под турском управом. Истакнути државник Илија Гарашанин сачинио је ,,Начертаније", први државни програм за ослобођење и уједињење свеукупног српског народа. Владика, владар и песник Петар II Петровић Његош у својим делима створио је многе снажне ликове, преко којих је храбрио српски народ и подизао му веру за ослобођење. У ослободилачкој акцији предњачила је Србија, која је организовала активност преко српских црквено - школских општина и истакнутих Срба. Србија је затим примала ђаке на школовање, достављала књиге, новине и часописе, основала Просветни одбор (1872) и Друго одељење Београдске богословије (1872) за ђаке из неослобођених крајева, формирала Одбор за ослобођење Старе Србије и Македоније (1877), отворила конзулат у Скопљу (1886) и вицеконзулат у Приштини (1889) и за конзуле постављала школоване и способне дипломате (Тодора Станковића, Војислава Илића, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Милослава Куртовића, Мирослава Спалајковића). Национално - ослободилачку акцију Србије у неослобођеним крајевима осмислили су и водили митрополит Михаило, Стојан Новаковић, Јован Ристић и друге истакнуте личности тадашње Србије.
Аустроугарска је дипломатским путем чинила све да не дође до стварања јединствене српске државе у њеној близини. Напоре Србије на заштити својих националних права проглашавала је ,,велико - српском пропагандом". У другом српск - турском рату 1877 - 78. године, Србија је ослободила четири своја округа јужно од Ниша. Српска војска продирала је до Грачанице и била на путу да ослободи Приштину и Скопље, свуда дочекивана са одушевљењем. Међутим, ослободилачку акцију прекинуо је Берлински конгрес (1878.), који је Косово и Метохију и Стару Србију у целини задржао и даље под турском управом. Последице су биле тешке. Српски народ проглашен је за главног кривца за рат и источну кризу. Српско име дуго се није смело поменути. Убиства, насиља, отимачине, пљачке и остали облици терора поново су почели да царују. Натала је поново велика сеоба Срба. У Србију се иселило 200.000 људи, а у Црну Гору 70. 000 душа, док је 23. 700 људи, деца и жена, због рата, болести, глади и немаштине изгубило живот. У време Берлинског конгреса, албански прваци у Призрену основали су тзв. Призренску ,,конгру" - лигу, са циљем стварања независне Албаније. Турска власт је тада истерана из Призрена и Ђаковице.
Србија је стално појачавала акцију на заштити српских националних права у Старој Србији. Дипломатски напори су чињени код Порте и Васељенске Патријаршије у Цариграду и руских конзула у Призрену и Скопљу. Међутим, турска власт у Старој Србији тада није функционисала. Није поштована законитост, те стога личне и имовинске сигурности није било. Власт је била корумпирана и попустљива према муслиманима и Арбанасима, а крајње нетолерантна према Србима. Резултат таквог стања је убиство Луке Маринковића - првог српског конзула у Приштини (1890.) и Георгија Шчербина - руског конзула у Митровици (1902).
После укидања Пећке патријаршије (1766.), српска Црква на Косову и Метохији потпала је под надлежност Васељенске патријаршије из Цариграда. Српске владике у Пећи и Призрену од тада, односно од почетка XIX века у Призрену, успеле су да се одрже све до 1830. године. Од тада па до 1896. за рашко - призренеске митрополите постављани су Грци Фанариоти. У овом периоду у Старој Србији запостављен је српски национални итерес и српски језик у школама и црквама. Дозволе за оправку и изградњу манастира тешко су добијане. Отуда их је много више било у рушевинама него што је било обновљених. У Пећком крају у 1899. години у рушевинама је било 40 цркава и манастира, у Призрену 39 итд. Страдали су и најзначајнији - Пећка патријаршија, Високи Дечани, Девич, Грачаница.
У лето 1908. године, у Турској је извршена тзв. Младо - турска револуција. Смењен је стари државни апарат, образована младо - турска влада, која је вратила устав из 1876. којим је проглашена једнакост народности и вероисповести у Отоманској држави, дозвољена је могућност политичког организовања и ослобођени су политички кривци. Срби су до тада у Скопљу (12. августа 1908.) основали организацију Срба под турском управом, чпод називом Српска народна организација Срба Османлија или скраћен Српска демократск алига са Централним привременим одбором од 10 чланова, као извршним органом, на челу са Богданом Раденковићем. Задатак организације био је да се спроведе амнестија за заточене Србе, да се уреде спорна питања у вези српских школа и цркава у Македонији, да се поврате српска митрополитска права где је српски народ у већини и да се покрене лист ,,Вардар". У насталој ситуацији бирани су посланици за Вилајетску скупштину у Скопљу и турски парламент у Цариграду. Срби са Косова и Метохије и Рашке области своје интересе подредили су тада интересима Срба у Македонији. На Скупштини отоманских Срба у Скопљу, на Сретење 1909. године расправљано је о политичким приликама, економском стању и црквено - школским питањима Срба у Старој Србији. Представници из Пећи на Скупштини били су Јован шантрић (члан централног одброа) и Живко Рајевић. Међутим, већ 1910. године, младотурци су забранили политичко организовање и једно време затворили српске школе. Српска демократска лига морала је тада да мења назив и делатност у просветно - добротворну организацију. Младотурски покрет није успео да заустави кризу турске власти, па је 1912. године изгубио на изборима. Незадовољни њиховом влашћу, Срби су само делимично изашли на изборе.
Становништво Пећи и Метохије за време српске државе Немањића и деспотовина чинили су срби православне вероисповести - око 99% српског становништва. У овом подручју било је 6. 214 српских и 55 муслиманских кућа.
У Пећи су биле 121 српска и 33 муслиманске куће, док је однос у селима српског и несрпског становништва скоро 99% : !%, а у граду 75% : 25%, што значи да су се исламизација и досељавање несрпског становништва повећали у градовима, док су села и даље била српска.
До великих миграција дошло је крајем XVII и у XVIII веку, посебно за време аустро - турских ратова. У три аустро - турск рата, у којима је на страни Аустрије учествовало и српско становништво, долазило је до великих померања Срба према северу. Са повлачењем аустријске војске повлачила се огромна маса српског становништва. Из страха од турске репресије и злочина бежале су не само комплетне породице већ и читава села.
 |
|
Патријарх Арсеније III, са мноштвом народа, повукао се ка
северу у правцу Београда, а одатле даље у Угарску. На слици: Велика Сеоба Срба,
рад Паје Јовановића.
|
Под вођством Арсенија III Чарнојевића, 1690. године, повукле су се хиљаде породица из Метохије, Пећи и са Косова. Очевици су забележили да је већина српских села од Звечана до Пећи била опустошена и исељена. У нешто мањем обиму пребегавање српског становништва одвијало се и у другој половини XVIII века. Ова села су затим била насељена Арбанасима.
Сеобе су настављене и за време ослободилачких устанака и српско - турских и црногорско - турских ратова у XIX веку. Нарочито су сеобе биле бројне после Првог и Другог српског устанка, за време Источне кризе 1875 - 78., и Берлинског конгреса 1878. године. Све до средине XVIII века Срби су у Метохији чинили већинско становништво у селима, а у градовима су сачињавали нешто мањи проценат.
Број становништва у XIX веку се не може тачно утврдити, јер пописа није било све до почетка X века. Одређене податке оставили су страни обавештајци, дипломате и путописци у својим белешкама и записима. Ови бележници пописивали су број кућа и верску припадност становништва, док је укупан број становника извођен на основу просечног броја чланова домаћинства. У то време Турци су приказивали мањи број српских кућа, да не би Европа узела у заштиту већинско хришћанско становништво на Балканском полуострву, односн српско становништво у Старој Србији и захтевала реформе.
"Пећ и Метохија кроз векове", (1997.) издање Историјског музеја Србије и Регионалног музеја у Пећи.
