Пећ и Метохија у Другом светском рату
Окупацију Метохије и Пећи извеле су немачко - италијанске снаге уз подршку албанских квислинга. У августу 1941. године Метохија и велики део Косова анкетирани су од стране италијанског окупатора и присаједињени Великој Албанији. У Пећи је било седиште префектуре (округа) са око 100. 000 становника. Седиште префектура су постојала још у Призрену и Приштини.
Оружане формације албанских квислина су палиле и пљачкале српска насеља. Из Метохије је протерано око 47. 000 Срба, од којих су из пећког среза 18. 500.
После капитулације Италије, у Пећ и Метохију су ушле немачке јединице које су удружене са албанским квислинзима наставиле са још жешћим терором против српског живља. До средине 1944. године није било значајних партизанских акција у борби.
 |
| Балистичка организација и нацисти активисти |
Јуна 1944. године, формирана је Прва косовско - метохијска бригада. У јесен исте године, косовско - метохијске јединице, удружене са другим јединицама народно - ослободилачке војске Југославије и снагама отечествено - фронтовске војске бугарске, ослободиле су Косово и Метохију, после шестонедељних борби са немачком армијском групом ,,Е" која је била у повлачењу.
Пећ је ослобођена 17. новембра 1944. године без борби за сам град, али после огорчених борби са добро утврђеним балистима и вулнетарима у селама поред Пећи.
Масовни албански устанак против српске и југословенске државе угушен је у фебруару 1945. године, а тиме коначно завршен период борби у Метохији и на Косову. Нове власти су, после Другог светског рата, учиниле велику неправду избеглом српском становништву - којем су онемогућиле повратак на своје предратне поседе - доношењем Закона о забрани повратка колониста. На тај начин је онемогућен повратак великог броја Срба на своја огњишта, а уједно је омогућен и легализован боравак и даљи живот огромног броја Албанаца на туђим (српским) имањима.
Таква политика имала је за резултат да се простор Метохије и већи део Косова етнички очисти од Срба и поред чињенице да Срби чине аутохтоно становништво Косова и Метохије. Највећи број исељених Срба из Пећи је дошао управо у Београд. То су били појединци и читаве породице које због "кључа" - на седам запослених Арбанаса тек један Србин је могао да се запосли, или због Закона о забрани повратка колониста - на Косову и Метохији, у нашем примеру конкретно у Пећи, нису ни на који начин могли да обезбеде егзистенцију. Безбедност је такође била угрожена, посебно на сеоском подручју, мада је и у граду било случајева напада на Србе, убиства, силовања, пребијања, уништавања имовине или отворених претњи. У службу антисрпског деловања ставила се и тадашња комунистичка власт која је због слављења крсне славе, неговања православне традиције и јавно изговорене речи критике или афирмације националних или религиозних вредности, искључивала чланове српске националности, а уколико појединац не би био члан СКЈ - могућност запошљавања је била скоро искључена.
Завичајни клуб Пећанаца
Пећанци који су се доселили у Београд, осетили су потребу да се удруже и да своје деловање и формалним путем озваниче. Тако је седамдесетих година прошлог века, први вид удруживања Пећанаца у Београду забележен кроз Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова и за помоћ Пећи и околини, као и за међусобно дружење и испомагање. Први председник удружења је био Павле Јовићевић - народни херој, а после њега, од 1985. до 1990. године, Светислав Вучић - амбасадор СФРЈ.
Завичајни клуб Пећанаца у Београду је формално регистрован као удружење грађана 11.09.1989. године са седиштем у Београду, ул. Поп Лукина бр. 17. Први председник Завичајног клуба Пећанаца - под тим називом - од 1990. године био је Божидар Радуновић, на коју дужност је 1998. године дошао Петар Гашић и који је дужност председника обављао до новембра 2008. године, када је на Скупштини удружења за председника изабран Славиша Н. Вукосављевић.
Од 1999. године, обесправљени српски народ са Косова и Метохије, у недостатку институционалне заштите његових права и интереса, почео је да се удружује кроз разне ораганизационе видове и на тај начин покушао да сачува оно што је очекивао од државе - право на очување културних особености и наслеђа Косова и Метохије, право на цивилизовано и достојанствено одавање поште страдалој родбини на местима где почивају или где су страдали, као и право на накнаду штете настале услед разарања, пљачке и физичког уништења генерацијама стицане имовине. Због тога, Завичајни клуб Пећанаца у Београду је, почев од 199. године, вођен руком неумитне стварности и судбине, донекле изменио и циљеве и смисао свог постојања и деловања.
Свесни да нека питања од значаја за сам град и Пећанце нико други неће решити, Завичајни клуб Пећанаца је покренуо неколико већих акција, од којих је најзначајнија и свакако најтежа - одржавање српског православног гробља у Пећи. Од 2003. године, чишћење гробља се спроводи у нашој организацији, два пута годишње, за шта се средства обезбеђују од прилога самих чланова или предузећа чији су власници Пећанци. Овде морамо истаћи улогу општине Стари Град у Београду и њене доскорашње председнице Мирјане Божидаревић која је несебично помагала наше активности. Својим прилозима посебно се истакао и проф. Борислав Пелевић. Једном приликом је и Републички комесаријат за избеглице новчаним средствима помогао чишћење гробља.
Да се не би затрли трагови српског постојања у Пећи, у току 2006. године, у неколико наврата, мања екипа из удружења је фотодокументовала сва гробна места на гробљу у Пећи и извршила попис оштећених и уништених гробница, као и породица чије се гробнице налазе на том гробљу. Резултат је био поражавајући: од 2386 гробних места, трећинаје без икаквих ознака, а од преосталих 1600 гробница половина је уништена или грубо оскрнављена. Тај податак смо доставили и међународним организацијама, али без одјека.
У жељи да своје деловање институционално и програмски дефинише, на Скупштини одржаној 24.11.2008. године, Завичајни клуб Пећанаца је усвојио циљеве и задатке...( наша веб сајт адреса је Завичајни клуб Пећанаца ).
Саборност, као обележје свих Срба и код нас је афирмисана у правом смислу речи: сваке године у пролеће и с јесени, организујемо књижевне вечери, промоције књига, трибине, изложбе, уметничке програме и концерте, у циљу афирмације и очувања идентитета, српског имена и традиције. Наше скупове најчешће одржавамо у Руском дому, Етнографском музеју и Дому Војске.
Добротворне вечери - са циљем да се прикупе средства за одржавање гробља и рад удружења - су увек посећене и из тих прилога удружење и функционише. Најзначајнији скуп са циљем прикупљања средстава за Високе Дечане, Пећку Патријаршију и Двеич, одржан је у хотелу "Палас" у Београду, у оквиру манифестације "Пећ у срцу, срце у Пећи", где је прикупљено око 11. 000,00 евра.
Наше удружење се укључило у органзацију устоличења Његове светости патријарха српског Иринеја у Пећкој Патријаршији 03. октобра 2010. године тако што смо обезбедили народне ношње и допремили у Пећ, које је том приликом носила српска омладина из Гораждевца - ученици гимназије и основне школе. За допринос организацији устоличења, од стране Његове светости добили смо захвалницу на коју смо, као удружење грађана, посебно поносни.
 |
| Пећка патријаршија 03. октобра 2010, фото СПЦ |
Вечери Пећанаца, које су одржавају сваке године у новембру, у оквиру јесењих дана Пећи, увек су посећене и на њима присуствује, поред самих Пећанаца и велики број наших гостију из земље и света: на последњем скупу у новмебру 2011. године у Руском дому, на Академији одржаној у спомен на Даринку Јеврић - песникињу из Пећи, која је као један од ретких српских интелектуалаца после јуна месеца 1999. године остала да живи у Приштини - епископ липљански Јован, викарни епископ Његове светости патријарха српског Иринеја, као гост се обратио присутнима и позвао Пећанце да одрже скуп у Пећи у току јуна 2012. године.
Договор је испоштован и 16. и 17. јуна 2012. године одржан је Први сабор Пећанаца у Пећкој Патријаршији. Група од четрдесет чланова Завичајног клуба Пећанаца, коју је предводио протојереј - ставрофор Миљко Корићанин, дошла је у Пећку Патријаршију где је домаћин био епископ Јован, игуманија Февронија и сестринство Пећке Патријаршије. Тада смо посетили Документациони центар којим руководи епископ Јован - Канцеларију Одбора за Косово и Метохију - основан од стране Синода Српске православне цркве у оквиру Пећке Патријаршије и закључено је да таква канцеларија представља идеалну прилику да се створи јединствен архив са обједињеном и систематизованом свеукупном постојећом грађом и материјалима, као и да се покрену друге активности у циљу очувања писаних трагова, усменог предања и фото- документације пружањем помоћи расељеним лицима, одржавањем пећког гробља, сарадњом и координацијом са другим завичајним клубовима.
Свесни смо чињенице да једно удружење грађана не може самостално да реши бројна и комплексна питања као што су статус Метохије, заштита нашег културног наслеђа или повратак расељених. Међутим, дубоко смо уверени да уколико свако од нас да овакав или сличан допринос и дигне глас - непристајањем на неприродну, насилну и варварску отимачину територије и културног блага спречавањем фалсификата историјских чињеница - створиће се критична маса која ће једног дана (надамо се у блиској будућности) код шире међународне јавности коначно створити истиниту слику о догађајима на Косову и Метохији, узроцима и последицама српског страдања, и превагнути на међународно политичком плану у корист једине могуће вредности - истине. То јенаш коначан циљ.
"Пећ и Метохија кроз векове", (1997.) издање Историјског музеја Србије и Регионалног музеја у Пећи. (Александар Лабан)
- Крај -
