Иза бодљикаве жице, контролних пунктова и масивних дрвених врата уоквирених каменом капијом, налази се свет тишине и спокоја и центар српске духовности.
На излазу из Пећи, у западном делу Косова и Метохије, према граници са Црном Гором, мали прашњави пут води уз реку Бистрицу, у делу где она из дуге и бурне клисуре успорава, улазећи у равницу. На крају пута је манастир Пећка патријаршија, центар српске духовности и културе, обгрљен Бистрицом, уоквирен Проклетијама и Руговском клисуром.
Верује се да је одлуку да се манастир подигне баш на том месту донео оснивач српске цркве, Свети Сава. Савину замисао остварио је његов наследник на аерхиепископском престолу, Арсеније I, изградњом цркве светих Апостола у трећој деценији XIII века.
Манастир је постао седиште патријаршије, односно Ставропигијална ларва, 1346. године, када је дотадашњи пећки архиепископ, Јанићије II, проглашен за патријрха. Недељу дана касније, Јанићије II крунисао је краља Душана за цара. Српска црква је тада реорганизована као патријаршија и под њену јурисдикцију дошле су све територије којима је цар Душан владао, од Дунава до Пелопонеза, укључујући и Свету гору.
После Косовске битке, 1389. године, како се културни, духовни и државни центар са Косова померао на север, ка Сави и Дунаву, тако је Пећка патријаршија посепено губила епархије,које су долазиле под јурисдикцију охридске архиепископије. Када је отоманска војска освојила Смедерево 1459, а патријарх Арсеније II умро 1463. године, Пећка патријаршија је коначно доспела под потпуну власт охридског архиепископа.
Патријаршија је обновљена тек 1557. године захваљујући Мехмед-паши Соколовићу, утицајном везиру у отоманској Порти, пореклом из Херцеговине, који је поставио свог рођака Макарија на "престо Светог Саве". У састав Пећке патријаршије ушле су све земље у којима су живели Срби што је, поред старе територије у јужној и северној Србији и Црној Гори, обухватало део данашње Бугарске, целу Босну и Херцеговину са Далмацијом, као и Срем, Славонију, Банат, Бачку с Барањом, територије Будима, Темишвара и Арада. Тада су први пут скоро сви Срби, који су живели под влашћу различитих владара, окупљени у једну црквену заједницу.
Поновним успостављањем Пећке патријаршије није био обновљен само верски живот српског становништва, већ и традиција српске средњовековне државе. Временом се жеља за ослобођењем од отоманске власти стопила са идејом васкрсења српске државе, па су пећки патријарси, као учени људи и политичари, били вође народа, не само по духовном већ и по световним питањима. После једног неуспелог устанка, у савезништву са аустро-угарском војском, 1689. године, око 30.000 породица кренуло је за патријархом Арсенијем III Чарнојевићем у Војводину, у таласу исељавања који се данас назива "Велика сеоба Срба".
Позиција Патријаршиј, као верског и световног центра, била је прилично уздрмана после устанка и сеоба. Постепено јепадала под грчки утицај, док коначно није укинута 1766. године, а територије са српским становништвом дошле под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Међутим, од 1807. године, митрополити и епископи поново су бранили из рашко-призренске епархије и они су будили и одржавали српску националну свест током XIX века, нарочито у другој половини када је ослабљено Отоманско царство тежило да сачува територије, а албански живаљ стечене привилегије. Након Берлинског конгреса 1878. године, када је Србији призната независност, насиље над српским становништвом и његовим културним наслеђем се интензивира, а Косово остаје ван граница Србије, као један од последњих бастиона турског царства на издисају.
Пећка патријаршија је у потпуности обновљена тек после Првог светског рата, 1920. године, када је митрополит Димитрије устоличен за патријарха, а српска црква понов уздигнута на степен патријаршије. Крај Другог светског рата, када је већина монаха била приморана да побегне из манастира због насилних прогона, дочекао је само један стари калуђер. Аграрном реформом конфисковани су велики манастирски поседи, те је од 800 хектара остало само 30 хектара обрадиве земље и 30 хектара шуме. Било је предвиђено да манастир буде претворен у музеј.
Нови живот Патријаршије почиње 1957. године када мати Февронија долази са још седам сестара из манастира Тавна у Босни. Игуманија Февронија се сећа да су се у прво време становници Пећи бунили што је манастир после толико векова постао женски, те нису долазили. Међутим, временом су заволели ревносне и вредне монахиње које су, како каже игуманија, годинама "кућиле кућу". Манастир је био потпуно запуштен. Чувар Рамо, чија је породица вековима чувала манастир а за узврат добијала храну и земљу, морао је да напусти манастир јер више није било могућности да му се обезбеди храна. Сестринство је живело у тешким условима док је стрпљиво обнављало део по део манастира, враћајући му пређашњи сјај ипретварајући оронуло здање у, како кажу посетиоци, "рај на земљи".
Један дипломата из Данске овако је покушао да изрази своје одушевљење: "Ја сам задивљен. Не могу да нађем речи, осећам нешто јако чудно, не знам како да опишем, али ја бих овако замислио рај."
Разлика између унутрашњег, спокојног света и оног споља у последњих осам година још више је наглашена. Наиме, манастир је окружен бодљикавом жицом, оградом од маслинастозелених војних бурића, тенковима, контролним пунктовима и италијанским војницима у саставу КФОР-а.
 |
| Пећка патријаршија, снимио Драгољуб Замуровић |
Монахиње излазе само уз пратњу италијанских и, у скорије време, словеначких војника. Ове храбре жене, у дугим црним мантијама, Нике патикама или Др. Мартнес чизмама, навикле су се, под старе дане, на оружје, војнике, вожњу у оклопним возилима, на мрке погледе људи на улицама, на вику и претње, гађање камењем, па чак и нападе противавионским гранатама. Међутим, сестре су задовољне што их чувају италијански војници. Једна стара монахиња каже: "Ови војници су толико добри, пажљиви, пуни љубави. Италијани су дивни људи, нежни. Имамо велику срећу што нас чувају Италијани јер су баш добри, хоће да нам помогну. "Војници увек прискачу у помоћ, било да се ради о безбедности или о свакодневним пословима, од поправљања електричних инсталација до испоруке хлеба.
Сестре се једино жале да су војници појели све жабе из Бистрице, па се увече више не чује њихов крекет. Када сам их питала да ли су стварно појели жабе или их то само бије лош глас, војници су ми искрено одговорили да јесу и да су биле веома укусне!
Али, ноћу се и даље чује ћук који верно даје ритам патријаршијским ноћима, уз жубор Бистрице која протиче преко облог камења. Чује се и жамор гостију који пред спавање причају поред плавичастих контура цркве и конака, једва видљивих у мраку, док у малој капели монахиња тихо чита повечерје, уз једну усамљену свећу и црне силуете поспаних сестара. Ипак, понекад ову идилу наруше басови албанске турбо-фолк музике из ресторана подигнутог тик уз западни бедем Патријаршије.
Јутро оглашава мало, али гласно манастирско звоно и црвени петао, који у економском дворишту, иза конака, одржава ред међу многобројном живином.
Поред кокошака, гусака и ћурана, у "економији", како кажу монахиње, живи једно теле и шест крава; млеко се користи свакодневно за свеж сир, кајмак и јогурт. Амбари су пуни кукуруза и пшенице, а планира се обнављање воденице, како би сестре могле саме да праве брашно. Такође, иза конака, поред хладне бистричке воде је рибњак који врви од пастрмки, уз покојег подгојеног шарана и сома. У воћњаку се гаје шљиве и ораси; од шљива се у јесен пече јака ракија, а орахе сестре крцкају док после ручка седе и раде заједно, што зову "моба", слушајући духовну музику или проповеди црквених великана. Поред цркве су два дугачка реда бело-плавих кошница; сестре Јулијана и Матрона праве чувени патријаршки мед. Посетиоци не пропуштају прилику да понесу барем једну теглу овог густог, тамног мелема.
Свака монахиња има своје задужење, односно послушање, које одређује игуманија, али послушање имају и гости, које сестре зову "цивили". После јуна 1999. године неколико Пећанки остало је да живи у манастиру јер су им мужеви, синови и браћа били киднаповани или убијени. Оне Патријаршију називају својим домом и захвалне су што су код сестара нашле уточиште, мир и наду.
На недељној литургији, коју служи млади отац Доситеј, окупе се сви који бораве у манастиру: двадесет четири сестре, укључујући и неколико младих искушеница, гости, радници који помажу сестрама и малобројне породице повратника у Пећ и околна села - Љевошу, Сигу и Брестовник. Сеће које верници држе могу на прсте да се изброје.
"Раније је долазило много народа. Млади људи дођу овде, певају, играју, пију воду, забављају се. Овде је било пуно, ниси могао до цркве да дођеш колико је онда било народа", сећа се игуманија. РАније су се Срби и Албанци, нарочито ђаци, дружили у порти манастира, а велики број Пећанаца се окупљао, посебно за Божић, манастирску славу и друге велике празнике. Једна стара Албанка из Пећи каже: "Ми смо увек поштовали све празнике које су наше комшије Срби држали и сећам се да сам увек највише волела да видим како пале бадњак у Патријаршији. Сви смо ми тад заједно ишли, после смо јели јабуке и орахе. Много је било лепо."
Сада више није тако. Неки Албанци би желели да дођу, али из страха од реакција сународника не посећују Патријаршију. Други не долазе јер виде Патријаршију као претњу и симбол непријатеља. "Стално су говорили да ће да сруше и камен темељац Патријаршије, али не да Бог. Бог нас чува", говори игуманија. Током нашег боравка једна Албанка из Пећи је са своје три ћерке посетила манастир: "Ја сам као млада стално долазила овде да се дружим. Недостаје ми то јер ово је стварно дивно. Баш сам волела да моје ћерке виде како је прелепо. Хоћу да оне долазе овде слободно, да се друже. Ово је много лепо место."
 |
| Патријаршија, снимио Драгољуб Замуровић |
Иако манастир више није посећен као раније, ипак је постао незаобилазна тачка за међународне званичнике, особље УН, војнике КФОР-а и друге посетиоце на Косову. Велики томови књига утисака препуни су речи дивљења и захвалности оних који долазе из свих крајева света, од Непала и Индије до Америке, од Јужне Африке до Исланда.
Један енглески официр прича: "Невероватан део историје, заробљен у овој намученој земљи. Дивне и потресне фреске. Почаствован сам што сам био у прилици да ово искусим."
Сви посетиоц разгледају цркву с одушевљењем, са сјајем у очима, а уши пажљиво наћуље док слушају госпођу Добрилу која приповеда о историји манастира и благу које он чува. Диве се драгоценим фрескама које прекривају, чини се, сваки делић старих камених зидова и бројним ћивотима патријарха, епископа и мученика. Посебно се истиче икона Мајке Божије, за коју се верује да ју је Свети Лука насликао још у другом веку, а Свети Сава донео из Јерусалима; уграђена у раскошни изрезбарени трон, чудотворна икона сија, окићена златом, дарованим из захвалности за услишене молитве.
За Србе је долазак у Патријаршију, као једно од најсветијих места, јединствено духовно искуство и посебан благослов. Јенда Српкиња, избегла из Приштине, каже: "Захвална сам Богородици што ми је дозволила да дођем овде, да се помолим и запалим свећу, да видим ову лепоту. Молим се за сестре јер оне чувају ово свето место. Молим се да нам Господ Бог да снаге да издржимо и да се вратимо на своја вековна огњишта, да се вратимо кући." За Србе, посебно оне који живе расељени, Патријаршија представља чврсту везу са земљом, са Косовом. И зато, иако је свакодневни живот тежак и пун неизвесности, игуманија каже: ,,МИ ћемо да останемо овде, Бог нас чува, а даће Бог да остану и Италијани", и уз осмех додаје реченицу којом често завршава разговоре: ,,Шта ћеш, борба видљива и невидљива."
Написала: Хелена Зонта
Снимио: Драгољуб Замуровић
Преузето са сајта: arheologija.fr.gd
