Пећ и Метохија кроз векове (други део)

Први Балкански рат

Вековна тежња српске и црногорске државе да ослободе српске крајеве у Старој Србији (Стара Рашка, Косово и Метохија и Македонија) коначно је остварена почетком друге деценије XX века.

Затегнуто стање између балканских хришћанских држава и Турске претворило се у рат октобра 1912. године. До рата је дошло у условима терора над српским становништвом у Старој Рашкој и на Косову и Метохији, и повећања дажбина до граница које више нису биле подношљиве за потлачене и понижене људе православне вероисповести. Србија и Црна Гора су у току XIX века постепено ослобађале српске територије од турске управе и у неколико наврата покушале да споје границе, али до Балканског рата то нису успеле.

У Првом балканском рату српска и црногорска војска дејствовале су према старој Рашкој, Метохији и Косову, као и према Македонији на основу потписаних конвенција (политичке и војне). Према војној конвенцији српска и црногорска војска су требале разбити турске снаге на простору Старе Рашке, Косова и Метохије и спојити је на линији: Пљевља - Бијело Поље - Пећ - Ђаковица. И поред тога што је главни удар српске војске био усмерен на ослобођење Македоније, она је на косовском правцу ангажовала две велике групације - Ибарску војску и Трећу армију. На правцима према централном делу Старе Рашке и преко Чакора ка Пећи и Ђаковици, црногорска војска ангажовала је Источни одред под командом Сердара Јанка Вукотића.

На Пећком правцу Источни одред је ангажовао своје главне снаге и октобра 1912. године разбио турску 16. дивизију низама на Чакору. Пораз турске дивизије је био  такав да је била присиљена на панично бекство према Пећи и Ђаковици. Источни одред је затим наставио дејства Руговском клисуром, успут разбио батаљоне низама и башибозука који су штитили Пећ а затим наставио дејства ка Пећи, која је ослобођена 19. октобра 1912. године. Црногорски одред и његовог команданта - Сердара Јанка Вукотића на прелазима Пећи дочекао је посебно формирани одбор, у чијем су саставу, поред Срба, били и представници Арбанаса. Делови одреда затим су наставили дејства ка Ђаковици, где су се спојили са јединицама Треће армије. Истовремено, главнина Ибарске војске је продрла на правцу Рашка - Митровица, ослободила овај град и упутила делове својих снага ка Пећи.

Трећа армија, по заузимању Приштине, главним снагама се оријентисала преко Качаника ка Скопљу, а једна дивизија је пошла у сусрет црногорској војсци.

После 500 година Косово и Метохија и Пећ, као и остали српски крајеви на простору Старе Србије били су слободни.

Део снага из Пећи упућен је према Јадранском мору. Стварањем албанске државе дошло је до повлачења српских трупа са Јадранске обале. После балканских ратова Исток, Пећ, Дечани и Ђаковица припали су Црној Гори, а Призрен са околином Србији. Ослобађањем од турске власти, на овим просторима стварају се услови за економски и културни просперитет. У складу са тим 1913. године - Указом краља Николе - отворена је Гимназија и учитељска школа у Пећи.

2013. године стогодишњица оснивања Пећанске гимназије Светог Саве, фото Фацебоок

Први светски рат 

Метохија и Пећ уживали су плодове слободе само до друге половине 1915. године. Наиме, у најтежим данима Првог светског рата, крајем 1915. године, Метохија и Пећ су били у центру војних и политичких догађаја од значаја за судбину Србије и српске војске.

У Пећи се децембра 1915. године броавила врховна команда, влада и команде свих армија. Из Пећи је руковођено повлачењем српске војске према Црној Гори и Албанији. Тада су донете одлуке од великог војног и политичког значаја. Најзначајније су избор правца и начина повлачења и обезбеђења, позадинског снабдевања и збрињавања војске и народа. Органи власти и грађани Пећи и Метохије су пружили материјалну и сваку другу помоћ српској војсци која се повлачила.

Пећ су окупирале аустроугарске јединице остајући у овој области од 08.12.1915. до октобра 1918. године. Окупаторске власти и њихови сарадници из редова Арбанаса примењивали су терор, пљачку и убиства готово истим мерама и методама како су чиниле и турске окупационе власти. После пробоја Солунског фронта и брзок продора српских снага на свим правцима, Пећ је ослобођена 10. октобра 1918. године. Ослободиле су је четничке јединице Косте Пећанца, а затим су у град ушле и снаге које су пристизале са Солунског фронта.

Војвода Коста Пећанац 1908 фото Wikipedia

После Првог светског рата, на Црквеном сабору 1919. године, покренуто је питање уједињења свих српских архиепископија, митрополија и епископија новонастале државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Од Васељенске патријаршије из Цариграда - Цркве матере затражен је благослов о уједињењу. Свети архијерејски синод је тражени благослов, односно одлуку издао, а посебна делегација Васељенске патријаршије дошла је у Београд и предала Светом архијерејском синоду Српске православне цркве ,,томос" о признању и уједињењу српских Црквених организација из Србије и Црне Горе са Карловачком и Далматинском митрополијом и о присаједињењу епархија Старе и Јужне Србије, које су до тада биле под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Након тога, обнова Српске православне патријаршије завршена је 1924. године у Пећи ,,светом месту наше националне Црквене прошлости", када је краљ Александар Карађорђевић по старом обичају увео патријарха Димитрија у ,,Стари сто српских  патријарха". Тај  Црквени чин је у исто време био и државно - политички акт, који се изводио по државном церемонијалу. Српска Црква поново је подигнута на ниво Патријаршије.

Долазак краља Александра и краљице Марије у Пећ
на устоличење партијарха Димитрије, 1924. г. Фотограф Васо Радуловић

Младој власти, у тек ослобођеном Косову а нарочито у Метохији, као и у дужем претходном периоду, велике проблеме су задавали качаци, односно добро организовани арбанашки бандити и злочинци у периоду 1919 - 24.

У управно - административном погледу, Пећ и Метохија ушле су у Зетску и Косовску област. Након формирања бановина (1929) Пећ и Метохија су у саставу Зетске бановине са седиштем на Цетињу. Период између два светска рата протекао је у настојањима да се превазиђе наслеђена заосталост у привредно и културно - просветном плану. У оквиру аграрне реформе, земља је додељивана ономе ко је обрађивао. После Првог светског рата, врши се насељавање Метохије и Косова учесницима ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, на упражњена имања, утрине и друга слободна земљишта. У овом периоду Пећ и Метохија се убрзано развијају.

Пећ је за вароп проглашена 1919. године, а 1933. одлуком Општинског суда за град.

Према попису из 1921. године, Пећ је имала 14. 822 становника, а 1931. године 16. 000 житеља. Подижу се бројни индустријски објекти: парни млин (1923), пилана Тоде Марковића (1925), пилана ,,Озрим" (1930), циглана ,,Бели Дрим" (1936) у Кривоглавама (североисточни део Пећи). Пут Пећ - Чакор отворен је 1925. године. Трговина и занатство били су водеће гране у привреди. Трговац Александар Аца Марковић подигао је 1920. године хотел ,,Корзо", затим 1938. године и хотел ,,Турист" у власништву породице Стефанчевић. Најстарији угоститељски објекат у Пећи је био кафана ,,Балкан", власништво Симе Шћекића, отворен крајем XIX века. Пећ добија струју 1932. године из мале Радавачке централе, а развод и расвету 09.10.1935. године са више јавних чесама у граду. Први воз у Пећ стигао је 14.07.1936. године.

Од кредитних установа основане су три банке: ,,Пећска трговачко - индустријска" основана 1924. године у власништву Живка Рајевића који је имао деонице у ,,Хвосновској" (1935) и ,,Занатској" (1936) банци.

Године 1930. у Пећи је изграђена нова зграда основне школе на Ћенавији, а 1935. године и нова зграда Пећке гимназије. На Карагачу, познатом делу града, подигнута је још једна основна школа 1939. године.


"Пећ и Метохија кроз векове", (1997) издање Историјског музеја Србије и Регионалног музеја у Пећи.