Идентификација дрвета

Рад се састоји од идентификације врсте дрвета од којих су прављене иконе; од целокупне дрвене подршеке и праћења деформација. Кориштена је техника инклузије смоле за идентификацију дрвета. Према овој техници, узорци (узорци дрвета извучени из једног од углова на задњој страни плоче, како се не би оштетио предмет) су смештени у стаклену посуду напуњену мешавином смоле и чистог алкохола, у једнаким мерама. Узорци су остали један сат у овој мешавини. Поновљен је исти поступак урањањем узорака у чисту смолу у којој су узорци остали 1,5 сати. На крају, узорци су смешани у капсуле напуњене смолом, које су затим смештене у термостат на температури од 60 Ц степени где су остале 12 сати. Након полимеризације смоле у термостату, те прилагођавања собној темпратури током наредна два дана, капсуле су отворене, те су из њих мокротомом изрезани смола и узорци који су смештени у микроскопске чаше уз помоћ глицерола, чиме је све било спремно за анатомско изучавање. 

Урађена је прецизна контрола, како би се утврдио степен пропадања дрвета на иконама. Током посматрања је утврђено, да је највећи број узорака показао оштећења од гљивица, посебно на спољашњим деловима. Пронађена су знатна оштећења узрокована дрвним инсектима (на многим обојеним плохама, канали су се пружали до самог слоја боје). Да би се спречила даља оштећења узрокована инсектима, иконе су третиране вакумом. Притисак вакума је износио -0.9 атмосфера. Према садржају влаге на дрвеној подршџи ( око 20 процената), вакумски третман је трајао 7 дана.

Идентификација врсте дрвета на четири иконе из музеја у Бератију (Албанија) показала је да је кориштено домицилно дрво. Juglans regia L је кориштен за три иконе, а њега и данас користе локални дрводељци за свој рад. Новину представља Populus alba L која је констатована на четвртој икони. Ова врста је распрострањена широм земље, али га дрводељци не користе традиционално за свој рад.

Утврђено је да су све четири иконе највећим делом оштећене инсектима дрвета, нарочито врстом која напада намештај (Anobium punctatum ).

Рад описан у овој студији представља новину у Албанији. Такође, део информација добивених током овог рада је до сада био непознат. Интердисциплинарна сарадња је изузетно значајна у овом раду јер је резултирала реформом процеса рестаурације икона у Албанији, којој је у целости заснован на научним методама.

ИКОНЕ, РЕСТАУРАЦИЈА, КОНЗЕРВАЦИЈА, ИДЕНТИФИКАЦИЈА ДРВЕТА.

Ⓒ ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Израда даске (14)

Способност израде и обраде даски за иконе (пропорције даске, учвршћивање, итд)  мењала се у различитим временима. Све особености иконо даске су од великог значаја при установљеном раду. У древна времена даске су се израђивале помоћу секире и тесле, по чему је до данашњих дана сачуван назив за даску, као "тес". Често се дакле при изради даске, као и за резање, користила секира. Сецкане даске  имале су ту предност да су ретко пуцале и ретко су пуцале, посебо што су биле сечене радијално, подељене дужином влакана. Затим је сецкање даске заменило тестерисање (пилање).

За тестеру се у Русији знало у X веку, али, очигледно, да се do XVII века примењивала само за попречно сечење (располовљавање) дрвета. Уздужно располовљавање трупа за неколико дасака, вероватно се примењивало много касније.  О употреби уздужног тестерисања познато је из писаних извора из XVII века.

Најбољи докази способности израде даске су обележја која алат оставља на површини. Тако, на пример, израда секиром оставља карактеристичне зарезе. Али, као правило, даске древних икона (XI - XVI вв.) имају трагове израде стругањем (скобелем). Полеђина даске многих икона подвргнута је у последњем веку поновљеном обрадом. Дакле, првоначелна способност израде даске сачувана је (тачно разазнавање) под слојем слике. Наравно, трагови разазнавања су се могли видети једино у случају када је подлога даске (гипс), била изгубљена. Примарно сеча даске се спроводила дужином влакана дрвета, и гладила одвојено површина сваке даске. Након сједињења даске у један штит, предња страна се је третирала теслом преко влакана дрвета, како би се ускладиле одељености. Што се тиче неправилности задње стране на места сједињења даске није од суштинског значаја, попречно тесање тамо није рађено.

ШПОНОК - КЛИНОВИ

Облик уметака и способност причвршћивања даски, такође има своју историју. У XII-XIII веку даске се нису учвршћивале уметцима, као у последњем веку, а учвршћивале су се помоћу дрвених трипли или железним кованим гвожђем. Место учвршћивања даски уметцима су и крајеви даске  њене леђне стране.

У XIV  веку даска се састоји од једног комада дрвета, типле нису укључене. Када је штит дељен из неколико дасака, поново су се додавале типле и учвршћивало кованим гожђем. Од краја XIV века постоје даске са уметцима.

У XV—XVI  уметцима су толико учвршћивали задњу страну даске, да се причвршћивало  високо изнад површине даске; у иконама малих размера учвршћивало се само једним уметком.

У XVII уметцима се такође учвршћивала даска, али са ниским и широким уметцима, направљеним од храстовине и сложених профила. Крајем XVII века учвршћивало се уметцима у крајеве даске..

Формат дасака, ширина поља, дубина ковћега су такође карактеристичне одлике свог времена. Древне иконе, као правило, имају ковчег. Иконе XIV—XV одликују издужени облици и уска поља (маргине). Даске од једног и по метра имају пола ширине 4 - 4,5 цм, на даску малих размера она су сужена до 1,5 - 2 цм.

Са краја XVI  у иконе, московских мајстора даска видно се изменила. Пропорције стране као и обично, димензионалне, али стране ковчека приближиле су се квадрату, поље је постало шире ( понекда иде и до 5 -6 цм на иконе малог формата), а дубина ковчега и на додир једва приметна. Појавио се двоструки ковчег.

У другој половини XVII века даска, по правилу, израђивала се без ковчега, са глатком површином, али поља, урамљивање изображења, је истакнуто.

Ⓒ ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА